Šuma zvana banana

pas

foto by : Kristijan Balan

Nekada davno, daleko, na nekoj sasvim drugoj, trećoj, desetoj planeti od Sunca, postojala je jedna šuma u kojoj nije bilo ljudi. Ta šuma, iz sasvim nepoznatog razloga, zvala se šuma-banana, iako u njoj nije bilo ni jednog jedinog stabla banane. U njoj su živele samo životinje. Najraznovrsnije životinje, raznih fela, različitih osobina, različitih potreba, ali nekako umele su zajedno da žive u miru i slozi. Medjutim, nije uvek tako bilo u toj banana šumi, u kojoj nije bilo ni jednog drveta banane. O ne, bilo je i onih drugih dana.

E baš tada, kada su bili ti neki drugi dani, ove najrazličitije životinje nisu nikako umele da se slože i uporno su tražile ko bi mogao da ih spasi. Najglavnija životinja od svih bio je tada tvor! Pitate se kako to da baš tvor bude glavni?

Pa evo, reći ću vam kako je sve bilo.

Šuma banana, u kojoj nije raslo ni jedno drvo banane, bila je uvek okupana Suncem, ptičice su pevale predivne pesme, potoci su žuborili, hrane je bilo na svakom koraku i životinjama je u jednom momentu postalo jako, jako dosadno. Prva se dosetila lisica kako da razbije dosadu u šumi zvanoj banana, iako tamo nije raslo ni jedno drvo banane. Pozvala je vuka kod nje u jazbinu na večeru. Tom prilikom predložila mu je da započnu jednu igru. Igra se sastojala u tome da šumu podele na pola i da vide na kojoj će polovini biti više životinja. Svako je dobio svoju polovinu da prebroji životinje. Vuk je dobio levu stranu, a lisica desnu stranu šume.

Počeli su da jure po šumi brojeći životinje. Onda je lisici palo na pamet da bi mogla da ubedi neke od njih da svoje prijatelje iz vukove leve polovine dozovu da predju u njenu desnu polovinu šume.

Lisica je prvo naišla na jelena i rekla mu:

Dragi moj jelenko, imaš li ti tvoje prijatelje u onom delu šume preko potoka?

Jelen joj je odgovorio:

  Da, draga lijo, naravno da imam prijatelje i sa one strane potoka. I ja volim da idem na taj deo pašnjaka, tamo je trava veoma lepa. Ali imam prijatelje i ovde, na ovoj strani reke, jer je ovde drveće divno. Zašto me to pitaš?

          Pa, htela sam da ti kažem da ih pozoveš da dodju na ovu stranu, jer je tamo vuk koji mi je rekao da ga jako nerviraju jeleni. Ja vas volim, a ja sam sa ove strane potoka. Pozovi ih da dodju, bolje će im biti ovde.

Jelen ju je pogledao svojim krupnim očima i poslušao. Nije ni pomislio da bi lija mogla da ga slaže. Otrčao je na levu stranu šume i pozvao svoje prijatelje da dodju na drugu stranu, zato što ih vuk ne voli. Prijatelji su ga poslušali, jer im nije palo na pamet da bi ih njihov prijatelj lagao. Nikome nije ni palo na pamet da se zapita da li je to uopšte istina i šta njihov dotadašnji prijatelj vuk kaže na sve to.

Za to vreme, vuk je veselo trčao svojom polovinom šume i brojao životinje, kada je u jednom trenutku primetio da svi jeleni u krdu pretrčavaju potok i gotovo beže na drugu polovinu šume. To ga je zabrinulo, jer je znao da gubi broj životinja i da će svi oni preći na lisicinu stranu. Ne, to mu se uopšte nije dopalo. Pokušao je da zaustavi bar nekog od jelena i ubedi ih da ne odlaze na drugu stranu. Nije mu uspelo. Pokušao je da ih pita zašto odlaze, kada mu je jedno lane kratko reklo da je to zato što su čuli od lisice da ih vuk ne voli. Kada je to čuo, vuk se jako iznervirao. Lisica je varala, a on se tome nije nadao. Rešio je da joj uzvrati istom merom i da pronadje druge životinje kojima će reći isto to za liju, ali će im čak obećati da će ih on lično čuvati od lisice. Bilo je samo potrebno da dovedu sve svoje prijatelje na njegovu stranu šume banana, iako tamo nije bilo ni jednog drveta banane.

Zečevi, veverice, divlje svinje počeli su da pričaju izmedju sebe o tome što su čuli od vuka i rešili da dovedu svoje prijatelje u njegov deo šume. Na kraju krajeva, ako ih lisica nije volela, onda će im trebati nečija zaštita, a vuk je obećao da će ih štiti.

Vrlo brzo vesti su se pročule u šumi i životinje su počele izmedju sebe da se svadjaju ko je bolji: vuk ili lisica, i u koju polovinu šume da odu. Nastao je pravi metež u šumi zvanoj banana, iako tamo nije bilo ni jedno drvo banane. Više se nije znalo ko gde pretrčava i ko tu koga voli ili ne voli. Odjednom su svi postali uplašeni.

Jednog jutra vuk i lisica su se slučajno sreli na potoku. Mrko su se gledali neko vreme. Gotovo da nisu jedno drugo mogli da smisle. Postali su ljuti neprijatelji. Odjenom je lisici pala jedna ideja na pamet. Spustila je njušku i počela umiljato da ispod oka posmatra vuka. Vuk se na trenutak zbunio.

Lija je iskoristila taj momenat i obratila mu se:

 Slušaj vuče, nešto sam razmišljala. Počeli smo sve ovo kao igru, a sada je nastao totalni haos. Neko mora vratiti stvari u red. Ja to ne mogu sama. Treba mi tvoja pomoć, ti si snažan i mudar, a i onaj mrki medved je već počeo jako da se buni zbog frke u šumi. Čula sam da će prvo udariti na tebe, pa onda na mene. To ne bi valjalo ni za jednog od nas. Najbolje bi bilo da ti i ja zajedno rešimo stvari. Uostalom, ovo bi trebalo da bude samo zabavna igra, zar ne?

Vuk ju je sumnjičavo gledao i nije bio siguran da li da joj veruje, ali ako je meda jako ljut, mogao bi zaista da prvo skoči na njega, a on nije mogao da pobedi medu. Da, pomislio je, bolje bi bilo da on i lisica budu zajedno i smire stvari u šumi da ih medved ne bi napao.

  U redu lisice, ali nemoj opet da me prevariš, jer ti to neću nikako zaboraviti. Uostalom, ja više ne mogu ni da prebrojim životinje na mojoj polovini, jer stalno prelaze čas kod mene, čas kod tebe. Postalo je stvarno sumanuto!

  Pa to ti kažem vuče! Najbolje bi bilo da pozovemo sve životinje i kažemo im da se smire, da smo mi opet prijatelji i da mogu da žive lepo na obe polovine naše divne šume, odgovorila je lija.

Tako je i bilo. Već tog popodneva sazvali su zbor u šumi i saopštili vesti životinjama. Svi su bili radosni, izuzev sove, koja je ostala ozbiljna. Ona je već danima posmatrala kako živoitnje kao bez glave i potpuno besmisleno trče čas levo, čas desno od potoka, a da zapravo ne znaju ni zašto to rade.

Sve životinje su u ime ponovnog prijateljstva izmedju vuka i lisice rešile da tu noć naprave proslavu u šumi zvanoj banana, iako ni jedno drvo banane u njoj nije raslo. Jelo se i pilo do kasno u noć. Vuk i lisica su se grlili i plesali. To je video i medved. Pošto se uverio da će sad biti sve uredu, medved je rešio da se povuče u svoju pećinu i ode na duži počinak i odspava. Sova je idalje sve to nemo posmatrala sa svog stabla i odmahivala glavom. Samo je vevericama i pticama oko sebe govorila:

    Ovo ništa ne valja. Lisica je sigurno nešto ponovo smislila, a vuk će opet ispasti glup! Videla sam ja to već nekada davno u jednoj drugoj šumi. Pazite šta vam kažem. Medved je ovo trebalo da preseče, da kazni i vuka i lisicu kao primer, ali je izgleda i on glup, čim je otišao na više mesečni san. Ovo neće valjati, ja kad vam kažem!

Veverice i ptice su se smejale sovi i govorile joj da greši i da samo pogleda kako su sada svi srećni. Uostalom da je postojao neki problem medved ne bi otišao da spava i ne bi okretao mirno ledja svim životinjama u šumi, posebno vuku i lisici. Ako je medved siguran, onda ni oni ne treba da brinu, govorile su životinje sovi. Ali, sova je bila neumoljiva, uporno je tvrdila da će teško vreme tek da stigne u šumu zvanu banana, iako tamo nije raslo ni jedno drvo banane. I bila je u pravu!

Već iste noći, kada su sve životinje otišle da spavaju, lisica je ponovo pozvala vuka u svoju jazbinu i rekla mu:

   Da li si video kako su sada sve životinje srećne?! Mnogo nas vole i poštuju, a ja sam se jako umorila od ove igre. Hajde da im kažemo sutra da nam nabave hranu i sagrade zajedničku kuću, jer smo se umorili, a i brže će uraditi to njih stotinu, nego nas dvoje. Uostalom mir se vratio samo zbog tebe i mene, zar ne? A, ako im kažemo da želimo da živimo zajedno, to će im potvrditi da smo ponovo prijatelji i da ih ne lažemo.

Vuk ju je iznenadjeno pogledao, ali bio je jako umoran od celog dana. Pošto je želeo da što pre legne da spava pristao je na lisicin predlog.

Narednih dana medved je spavao, a vuk i lisica su ubedili životinje da treba da im budu zahvalne što je u šumi ponovo vladao red i mir i da bi u znak zahvalnosti mogli da im donesu hranu i sagrade zajedničku kuću gde će oni zajedno živeti. Njihov zajednički život u velikoj kući trebalo je da bude garant životinjama da su njih dvoje zaista ponovo dobri prijatelji. Životinje su prvo bile u čudu, ali kada su se setile kako je bilo strašno dok se vuk i lisica nisu voleli, pomislili su da im nije nikakav problem da im sagrade veliku kuću i donesu hranu. Uostalom da se nisu pomirili, u šumi bi idalje vladao haos, a i istina je da njih sve skupa ima mnogo više i da će to sve uraditi brže, nego da vuk i lisica to rade sami.

Tako je i bilo. Vuk i lisica su se izležavali na Suncu, zabavljali sve oko sebe, dok su druge životinje radile za njih.

Mudra sova je to sve gledala i ponovo objašnjavala životinjama da to ništa ne valja, da je ona sve to već videla i doživela u drugoj šumi. Sve više životinja se okupljalo oko njenog drveta, dok su pravili pauzu i odmarali od napornog posla za vuka i lisicu. Životinje su počele sve više da udovoljavaju željama lisice i vuka, a sve manje da budu sa svojim prijateljima i porodicama. Sova im je svako veče mudro zborila o tome da ne treba tako da se ponašaju, da ih vuk i lisica varaju svo vreme. Životinje su se divile mudrosti sove, jer sve što bi ona rekla to bi se i desilo. Počele su da je mole da ona prekine sve ovo, da razgovara sa vukom i lisicom, jer je i hrane u šumi bivalo sve manje, pošto su lisica i vuk svu hranu stavljali u svoju jazbinu i nisu je delili sa drugima.

Na te molbe sova bi im odgovarala:

Dragi moji prijatelji, vi ne razumete, ja delim sa vama ono što znam i to je najviše što mogu da uradim. Uostalom, vas niko ni na šta ne može da natera, već sutra ako rešite to može da se promeni. Samo prestanite da radite ono što lisica i vuk od vas traže.

Medjutim, životinje su počele da se svadjaju izmedju sebe. Jedni su tvrdili da su vuk i lisica dobri i da brinu i vode računa o miru u šumi. Drugi su tvrdili da bi trebalo probuditi medveda. Treći su se bojali da će se medved naljutiti što ga bude iz sna, kada u šumi idalje vlada red i mir. Tek poneka životinja je odbijala da radi ono što vuk i lisica traže od njih. Zbog toga što ne slušaju vuka i lisicu, većina ih je životinja u šumi osudjivala. Govorili su im da su nezahvalni, da ne pokazuju pravo poštovanje prema šumi u krajnjoj liniji, jer da nije vuka i lisice i njihovog prijateljstva, ne bi bilo ni mira u šumi.

Jedino se dve životinje u šumi nisu uopšte mešale u novonastalu situaciju. Mudra sova i smrdljivi tvor. Sova je bila previše mudra da bi bila deo kruga životinja koje podržavaju ili protive se vuku i lisici. Ona je samo mudro zborila svako veče i tvrdila da ona ne može da budeo deo svega, jer ne hoda po zemlji, već je njeno carstvo nebesko i zato joj je svejedno u kojoj je šumi i šta se u njoj dešava, tu je da im otvori oči i to je sve. Promene su na samim životinjama u šumi. A tvor? Pa, smrdljivi tvor je bio odveć lenj čak i samom sebi da ugadja, a kamoli nekom tamo vuku i lisici. Uostalom zbog smrada je retko ko hteo uopšte i da ga pita za pomoć, mišljenje, niti da se druži sa njim. Niti je bio vredan, niti je bio mirišljav, niti je bio jak kao medved, a još manje mudar kao sova. Svako veče je stajao sa strane i slušao sovu, pamtio tu i tamo po neku njenu rečenicu, a preko dana se izležavao na travi ili jednostavno kupao u potoku.

Medjutim, kako život ume da priredi najneverovatnija iznenadjenja, tako se zbilo i u šumi zvanoj banana, iako tamo nije raslo ni jedno drvo banane. Jednog jutra došli su dabrovi i srušili sovino drvo. Zato što nije više imala svoje drvo, mudra sova je raširila svoja krila i odletela u potragu za novom šumom. Medved je idalje spavao tvrdim snom i niko se nije usudjivao da ga budi. Životinje su počele sve više da se izmedju sebe svadjaju i da traže ko će da ih spasi od vuka i lisice. Hrane je bilo sve manje. Tokom jedne večeri u žustroj svadji životinja, dok su vuk i lisica spavali, nije se više uopšte znalo ko je tu za koga, a ko protiv koga. Samo je smrdljivi tvor ćutke sedeo pored svog stabla i zabavljao se gledajući čitav ovaj metež u šumi. Pošto mudre sove više nije bilo, jer je odletela u neku drugu, lepšu šumu, životinje su rešile da se na kraju ipak obrate tvoru sa pitanjem:

Dakle tvore, da li ti hoćeš da razgovaraš sa vukom i lijom i spasiš nas ove muke koja nas je zadesila? Strah nas je da budimo medu….Moraš nam pomoći!

Smrdljivi tvor ih je pogledao i silno se zabavljao. Odgovorio im je:

  U redu, pomoći ću vam. Ali kada budem oterao vuka i lisicu, moraćete onda da me prihvatite i da zavolite moj smrad! 

       Životinje su se sa užasom pogledale, ali šta je tu je, izbora više nisu imali. Mudra sova je otišla, medved je spavao, hrane gotovo da nije više bilo za sve, a oni su se samo izmedju sebe svadjali. Ponovo je vladao haos u šumi. Morali su da prihvate kakvu god ponudu smrdljivog tvora, pa makar i zavoleli da žive u smradu.

Dragi moji, eto tako je jedan smrdljivi tvor postao vladar i najglavnija životinja u šumi zvanoj banana, iako tamo nije raslo ni jedno stablo banane!!!

Ali, ne brinite, tako je bilo samo dok se uspavani medved nije probudio. A svi znamo da posle zime dolazi proleće, kada se meda budi!

SVETI SAT

Šta je Sveti sat? Neko već možda zna, neko ga možda već i praktikuje, ja lično uživam i dokaz sam da je uz Sveti sat ceo dan lepši, cela nedelja bolja, a evo i ceo mesec gotovo magično lep!

Mudrost? O, da, direktno sa Tibeta. Teško? Ponekad vrlo. Moguće? Apsolutno! Budite se svako jutro u 5 sati. Od 5 do 6 ujutro je vaš Sveti sat.

Mudraci veruju da sati nakon svanuća imaju gotovo mistični kvalitet i da su sjajno vreme za učenje i razmišljanje. Mogu ja to. Mogu ja to. Gle, zaista, mogu ja to! To podrazumeva veliki rad na sebi i to je ono što ga čini magičnim. Ne moraš sve učiniti za nedelju dana, ili mesec, ali se postaraj da svakog dana učiniš nešto što će probuditi u tebi ono što uistinu jesi, bez obzira koliko ti se to beznačajnim činilo u trenutku.


Duboko iz duše vam preporučujem da sada, ovde, u prostoriji u kojoj se nalazite dok čitate ove redove, obećate sami sebi da ćete pokušati da sebi poklonite ovaj dar. Koristite najveći deo prvog sata u danu – Svetog sata – za rad na sebi, rad na tom danu koji je pred vama. Dočekajte to jutro kao što majka bdi nad uspavanom bebom i čeka da se sama probudi i otvori oči. Dočekajte taj dan i on će vam uzvratiti. Zapravo time ćete sami sebi uzvratiti. Ono unutar vas će vam uzvratiti. To je nezamislivo moćan način da živiš najveći život i spoznaš svoju sudbinu, svoje planove za taj dan koji su mali, ali nužni, prvi koraci da ostvariš neki nedeljni plan, a koji ti je potreban da te dovede do tačke uspeha koju si zamislio za tu godinu.


E, vidiš, nema dolaska na tu tačku zamišljenog i željenog uspeha bez prvog, malog koraka. Jer, put od 1000km započinje malim, prvim korakom od 10 cm! Jeste, ume da bude naporno i sigurno ćeš pogrešiti ako sebe teraš nešto na silu. Potrebno je da želiš taj visoko postavljen cilj i da imaš svest da te bezbroj malih koraka dovodi njemu. Onda ćeš imati želju, imaćeš sliku, viziju, imaćeš radost da dočekaš svako novo jutro, svaki novi izlazak Sunca, svaki novi dan!


Obećaj samom sebi sada, baš tu gde se sad nalaziš, da zaista želiš to što želiš, kao i da želiš da mu daš život sada i odmah. Daj samom sebi to obećanje. Nikom drugom nisi dužan da to obećaš. Samo sebi. Napravi prvi mali korak. Za sve treba vreme. Ali mora od nečega početi. I beba da bi se rodila, prvo joj predstoje izvesne radnje i meseci malog, pa većeg, pa sve većeg rasta stomaka da bi ono bilo u tvom naručju jednog dana. Ne zaboravi da je život kratak i da ne znaš kada će se završiti. Nije to ništa strašno, ali je tako i istinito je.


Postavi ciljeve i naznači namere, sledi svoje snove iz dana u dan, iz jutra u jutro. I ne brini doći ćeš na cilj. Svašta ćeš doživeti dok ideš ka cilju. Na tom putu nauči da prihvataš ishode, čak i kada ti se ne dopadaju, jer baš tada je važno da podsetiš sebe, da upravo ti ishodi koje ne želiš te najbrže vode ka onome što želiš. Tada napravi puzu. Sagledaj ih, razmotri, jer su ti oni putokaz! Problemi su školjke, a one nam daruju najlepše bisere. Ko bi rekao. A kako nastaje taj biser? Podseti se. Istina, zar ne? Pa, onda šta čekaš? Ne beži od problema i neprijatnih ishoda, probaj da ih sagledaš kao igru. Svaki dan je nova prilika da revidiramo svoju životnu priču i učinimo je još poželjnijom. Moguće je promeniti život. Čak i ako nisi milioner. Moguće je čak i ako si bolestan. Jeste, zaista je moguće. Nemoj me sada terati da nabrajam primere, jer ih već znaš i sam. Ipak, postoji jedna instant pomoć, kada se zaglibiš. Uvek će ti pomoći da se prisetiš da život jeste kratak i da bi moglo sutra da te nema. Šta bi uradio danas?


Ustao bi u 5h sigurna sam. Imao bi svoj Sveti sat. Udahnuo bi duboko u sebe miris ranog jutra, svitanje. Tada su mirisi najlepši. Još uvek je mir, ali u vazduhu se nagoveštava početak života. Neko je već krenuo na posao, još uvek pospan. Pekar već mesi hleb, prodavačica već otvara radnju. Neko se veseo možda tek sad vraća iz noćnog života. Ptice na nebu su veselije u zoru. Obrati pažnju i videćeš sigurno. Možda ćeš videti rosu na travi! A tek boja neba pri izlasku Sunca! Znaš ti to već, znaš sve ovo jako dobro!


Svakog jutra, bez izuzetka, probudite se u 5h ujutru! Oni koji rano rane dobijaju najviše od života. Odvojite prvih 60 minuta dana za vaš „Sveti sat“. Ovo je vaše Sveto vreme za unutrašnje radove (vežbanje, pisanje dnevnika, slušanje omiljene muzike, čitanje omiljene knjige, meditaciju, molitvu, maštanje o životu koji želite i razmišljanje o stanju u kom se nalazi vaš život). Možda ćeš provesti vreme pišući dnevnik, planove, prioritete, čitajući, radeći vežbe ili štogod. Ova strategija će ti preobraziti život, ako je preuzmeš i utkaš u svoje dane. Veruj mi. Ili, ne veruj mi, probaj i veruj sebi. Prijatelju moj, ako se ne zabaviš životom, on će se zabaviti tobom. Budi siguran. Dani će prerasti u nedelje, a one u mesece…tvoj život će se okončati pre nego što shvatiš šta se dešava. Ne dopusti da ti sjajno i prekrasno blago života izmakne. Nastavi da praviš izbore koji će ti pomoći da se setiš Ko si.


Odvoj 60 minuta na početku dana za unutrašnje radove, neophodne da bi zašao dublje u sebe i pronašo u sebi zlatnog Budu, jer, tu je, znaj da jeste. U tebi je. To će biti najveći poklon koji si sebi darovao.

To je tvoj Sveti sat, dočekuješ novi dan svog sopstvenog života. Poželi samom sebi Dobro Jutro! To je najmanje što si zaslužio. I videćeš kako se ceo dan menja! 🙂

 talas bela haljina golubica

POCETAK ILI KRAJ

Hajde da malo govorimo o smrti. Šta je smrt? Ne znam. Verovatno znam isto koliko i drugi. Da li se bojim smrti? Više ne. Da li je vidim oko sebe? Sve redje.Sve češće vidim samo novi početak.   Da li umem da je osetim? Da. Kraj. Šta je kraj? Da bi se došlo do kraja, mora se prvo desiti početak. Izmedju, takodje, postoji nešto.

Nekada sam mislila da se ne bojim smrti. Mislila sam tako, jer se nisam susretala sa istom. Onda sam počela da se susrećem sa smrću. Bila sam na korak od iste u nekoliko navrata. Ostala sam živa. Kako? Svaki put sam imala utisak da je neko ili nešto umešalo svoje prste i „spasilo“ me. I dalje sam smatrala da se ne bojim smrti, ali mi je ta tema uvek bila neprijatna. Onda se desilo da meni neko najbliži, neko ko mi je podario život bude na samoj ivici, na korak, gotovo prešla liniju. I vratila se. Tada sam shvatila da imam neopisiv strah od smrti. Toliko dubok i jak da sam bila prinudjena da udjem u to stanje i razmotrim šta je to što me u smrti toliko plaši. Plaši me kraj. Ma, šta je kraj? Plaši me odlazak. Odlazak gde? Zar je uopšte važno gde, ako nemam više tog nekog.  Iako ga nemam ja moram da nastavim dalje. Tačnije, ne moram, ali nastavljam, jer život hteli ili ne ide dalje. Sve prolazi.

A, onda je nakon svega ovoga umro neko meni blizak, a neverovatno drag i divan. Mlada. Ostavivši iza sebe dve predivne male devojčice. Umrla je jedna mama! Gde je tu pravda života? Zašto? Zašto? Zašto?

Tada sam po prvi put osetila da je to sve uredu. Neobjašnjivo, još teže prihvaljivo, ali je tako. Tada sam po prvi put na distanci osetila biće koje je shvatilo da umire, tada sam prvi put dobila u tišini znak: Ne mešaj se, jer baš tako treba da bude! To je uredu. Razumi, ako već želiš da učiniš nešto. Razumi i to je sve. Kako je samo teško razumeti smrt.

Da li je smrt povratak kući? Kojoj kući? Majci zemlji, tlu ili nebu? Ako je to povratak, onda je to povratak početku. Šta je početak? za mene je početak bilo čega vrhunac ljubavi. Izvedeno iz svega navedenog smrt je zapravo susret sa vrhuncem ljubavi. I zato: Ne mešaj se! Razumi, ako već želiš da nešto uradiš!