Kad zazvone zvona, a ti i ja sami

Marija Belić Bibin

Danas je Medjunarodni dan nenasilja i nedavno sam rekla da ću uskoro napisati iskren blog na ovu temu i moje životno iskustvo usmereno u tom pravcu.

Kada bih vas pitala imate li planove za narednih 5 do 10 godina? Kada bih vas pitala da li znate kako izgleda vaša budućnost za 10 godina? Kada bih vas pitala znate li kako se zovu lideri budućnosti koji će voditi ovaj svet? Ni vi, ni ja ne bismo znali tačna imena i prezimena da kažemo. Ali, reći ću vam šta tačno znamo i vi i ja. Ti lideri budućnosti, ti ljudi koji će krojiti naše živote, odlučivati o našim sudbinama su nama poznati. To su sadašnja deca od svojih 5, 10, 15 godina starosti.

Zveket oružja, politička prepucavanja, beda, siromaštvo, odricanja, razočarenja, odlazak u prodavnicu gde više razmišljamo o sadržini novčanika nego sadržini potrošačke korpe. Deca, problemi u svakodnevnom životu, razmirice i pomirenja, sklapanje kraja s krajem, izazovi, problemi, rešenja, vrtenje u krug, depresija, beznadje, samosažaljenje, padovi, podizanja, nastavci, borba, predah, poneka mala pobeda, osmeh, radost, polet, novi pad, suze i opet sve u krug. Život nije lak.

Astrolog mi je jednom prilikom rekla da mi je postavka planeta takva da ljudi s ovom natalnom kartom ili izvrše samoubistvo još kao mali ili menjaju svet. Smrzla sam se kada mi je to rekla, jer budimo realni teško da ću iz Save Kovačevića u Novom Sadu promeniti svet, a opcija B samoubistvo mi deluje kao najgrdji izbor nekakve karme.

Pa, zašto, pitam.

Kaže, zato jer ti život od malih nogu daje takve situacije koje psihički retko mogu da se prevazidju.

Bože, mislim se, pa imala sam baš srećno detinjstvo, ne vidim kakav to pakao me je okruživao. Onda se setim sebe kao devojčice od svega 5,6 godina koju napada manijak i vodi je u podrum, setim se kako su me u Americi napali uličari s pištoljem prislonivši mi ga na slepoočnicu u mračnoj, praznoj ulici i pravo je Božije čudo kako sam ja uopšte ostala na ovom svetu. U par navrata ni sama na znam kako sam preživela pojedine situacije u saobraćaju, opet čisto čudo da sam idalje na ovom svetu. Onda se setim još bezbroj situacija kroz koje sam prošla, a koje sam čisto potisnula. Inkubator, šum na srcu od rodjenja, opadanje kose, trepavica posle Černobila, verovali ili ne, pokušaje silovanja u više navrata, bombardovanja, gutanje suzavaca zatvorena u kombiju, druge sporadične napade manijaka, trčanje kroz nemačke šume gde me juri policija na konjima i sa psima ili pak vodeni topovi i biber bombe iz vazduha koje su tada bacali, odlaske na Kosovo, zdravstvene tegobe koje i danas nosim sa sobom nakon rada za državu, železde, čirevi, beningni tumori i psihičke izazove koje sam imala za ovih 40 godina i dovodili me do granice izdržljivosti. O emocionalnim problemima bih mogla da napišem još bar tri stranice kako sam od malih nogu pokušavala da „svakog dana budem za mrvu bolji čovek“ i svim testovima kroz koje sam prošla na tom putu, od svadja unutar kuće, razvoda, pobačaja, pijanstava, razočarenja i nebrojeno puta kada sam ja sama ispala kreten i loš čovek.

Sve navedeno ne vidim kao nešto specijalno, jer previše je ljudi oko mene prošlo kroz mnogo gore situacije da bih ja imala obraza da kažem da je ovo moje nešto posebno strašno. Ipak, svako ima svoje psihičke kapacitete i možda je sve ovo nabrojano, a naravno samo je deo životnog iskustva, za moju psihu bilo iznad svakog praga tolerancije. Ne znam. Znam da sam idalje tu i nemam nameru nigde da odem sem na neko putovanje po svetu. Pa sad, ako nije ta najgrdja karma, vraćamo se na drugu opciju: menjanje sveta.

Da budem sasvim iskrena, kao mala maštala sam oduvek da predvodim nekakve grupe ljudi koji sprečavaju ratove, leče bolesne, ujedinjuju ljude i društvo su im Majka Tereza, Nelson Mendela, Mahatma Gandi, Muhamed Ali i brojni drugi veliki ljudi, bilo živi ili mrtvi. Pogadjate koje sam filmove najviše volela, pa upravo sa takvom tematikom.

I kao što većina vas već zna, postadoh novinar u jednoj maloj, nebitnoj zemlji, gde su stalno neki konflikti. Iskreno, smatram da je izazov sam po sebi činjenica da sam rodjena u jednoj ovakvoj zemlji, a opet zahvalna što me Bog nije bacio u neku Siriju ili Avganistan. Iskreno. Mada ne bih se bunila da me ja stavio da se rodim u nekom Portugalu, Italiji, Americi, Britaniji, Norveškoj i sl. Onda sam maštala kako ću biti jedan od onih novinara koji odlaze u ratna područja i odande izveštavaju. Vrhunac snova. Prva borbena linija, kamera i prašnjava, čupava ja pokušavam da otkrijem sve političke teorije zavere i spasim svet.

Svako ima svoje snove. Ovo su bili moji.

Potpuno je prirodno bilo da pred sam kraj 90tih odem na Mirovne studije i prodjem brojne obuke na temu nenasilne komunikacije, prevazilaženja konflikata, kreiranje društvenih promena i uopšte alternative nasilju. Maksimalno aktivna, nije bilo demonstracije na kojoj nisam bila, što kao gradjanka, što kao novinarka.

S brojnim sertifikatima u rukama, kamerom i mikrofonom, rečima kao svojim oružjem, nastavila sam da radim kao novinar uočavajući sve propuste vladara i uvek glumeći most izmedju populus, populi i vlasti. Maštajući o tome kako, nakon svih tih obuka nenasilja, putujem svetom i radim sa ljudima učeći ih nenasilju, završih nekim sudbonosnim planom upravo s druge strane stola u timu onih koji vode i vladaju državom i populus, populijem. Uverena da je to moja šansa da dam onaj pravi doprinos, budem glas savesti, gradjanske misli i nenasilja medju donosiocima odluka na najvišem nivou, shvatih vrlo brzo da to nisam ja, bar ne u takvoj ulozi. Isuviše mi je bilo sporo i nekako neiskreno. Ali, videla sam, iskusila i naučila kako to izgleda iz uloge vladara.

Od sad kada kritikujem dobro se zamislim pre nego olako kažem bilo kakvu optužbu. Najlakše je kritikovati udobno zavaljen u fotelji i ispred TV aparata ili naloga na društvenim mrežama. Mnogo je pametnih vojskovodja posle bitke. Nismo ni svesni. A jedna od najvažnijih stvari koju sam naučila u toj ulozi kreatora jeste: Nemoj mi dolaziti sa problemima, to znam i sam. Dodji mi sa rešenjem. Ali, ne jednim rešenjem, donesi ih bar pet, pa ćemo videti koje rešenje zapravo daje rezultat. Evo, čisto igre radi, obratite pažnju na te glasne kritičare bilo na društvenim mrežama ili TV, svi govore o problemima, ali gotovo niko nikada ne daje bar jedno jedino rešenje. Posebno oni što su najglasniji. Obratite pažnju na to evo bar narednih par dana, čisto igre radi.

Ovom logikom se vodim i u privatnom životu, u vaspitavanju dece, vodjenju sopstvene kuće i života. Problem? Pa znam ja jako dobro da imamo probleme. Ako ste tako mudri dajte onda i rešenja, ne jedno, već nekoliko, pa ćemo videti šta od toga „radi“. E tu obično dodjemo na tajac. Sve mudre vojskovodje ne da nemaju nekoliko rešenja, već jedva nadju i to neko jedno, obično polovično. Nema ljutiš, ovo je činjenica. Mnogo je lenština i filozofa u našem okruženju. Zato nam tako i ide u životu.

Dakle, sama sam bila aktivna gradjanka, taj populus, bila sam most, borac, taj neki novinar i bila sam kreator, tačnije videla kako i ta strana medalje izgleda. Takva mi natalna karta, tako je život isplanirao za mene, da prodjem sve, da vidim sve strane, da ih pri donšenju odluka i pravljenju životnih koraka, sve uzmem u obzir. Realnost uvek ima više perspektiva i ako hoćemo da budemo odgovorni lideri koji menjaju društvo moramo biti svesni svih tih perspektiva, ne samo naše. To se zove liderstvo. I naravno biti hrabri i vredni, uporni, odlučni da prepoznamo problem, nalazimo rešenja, čujemo sve strane i onda donosimo odluke, sprovodimo ih dosledno do kraja bez lenjosti i straha. Eh, al’ treba neko to i da uradi.

Posle ove faze, život mi isplanira i dodeli najvažniju ulogu, ulogu Majke. Da produžim život i stvorim budućnost. Ništa od Mahatme, Nelsona i Majke Tereze, zapravo od svega postadoh Majka. Eh, nije to malo, ko ima decu zna šta znači kreirati, odgajati i usmeravati jedan novi život. U mom slučaju tri nova života. Kakva sreća i blagoslov. Ta ista Majka Tereza je rekla: Hoćete nešto da učinite po pitanju mira u svetu? Onda volite i vodite računa o svojoj porodici i svojim bližnjima. Tako ćete najbolje doprineti Miru u svetu!
Ok, evo po njenoj formuli doprinosim i ja miru u svetu.

Medjutim, kako deca rastu, tako mi imamo više vremena. Pa sad, mogu da biram, sedim i džabalebarim ili nešto zanimljivije da uradim, da se pomerim. Razmišljam, vidi, ništa u životu nije slučajno. Ni jedno, jedino iskustvo kroz koje smo prošli nije se desilo slučajno. Ama baš svako je naznaka nečega, najava i priprema. Ni snovi koje smo imali u detinjstvu nisu slučajni. Pa se mislim, nisam valjda za džabe ušla u taj svet nenasilja.

Promešam kockice zvane moj život, bacim ih na sto i pogledam konture. OK, majka sam i to mi je realno najvažnija uloga u životu. Dobro. Umem da pišem. Ok, kažu da je potrebno da provedete 10.000 sati u nekoj aktivnosti da bi u tome postali profesionalac. U pisanju sam sigurno provela 10 puta 10.000 sati. Dakle, veština koju treba takodje uzeti u obzir. Mediji? Opet, više od 10.000 sati. Nenasilje: čuj, ceo život čitam i gledam i radim na tome. Više od 10.000 sati. I najvažnije, o čemu sam to maštala dok sam bila mala?!

Nisam od onih što mogu samo da sede i posmatraju nepravde oko sebe. Tip osobe sam koja mora nešto da uradi. Bar nešto. Na demonstracije da idem više ne mogu, neka neko prodje bar upola sati koliko sam ih ja provela na istim. Da budem opet u vlasti ni to ne mogu. Medijima bih se vratila, ali budimo realni, ja ovakva ne nalazim niti jedan medij na našem tlu gde bih videla sebe. Nisam egocentrična, već ne osećam identifikaciju ni sa jednim. Moram da uradim nešto! Ali šta? Obožavam decu. Umem sa njima. A šta su deca? Budućnost. Novi lideri, novi direktori, novi narodi. Dobro, nazire se put. Ali, da bih krenula tim putem moraću malo da se potrudim. Moraću prvo da donesem odluku, drugo da zanemarim mišljenja „dobronamerna“ ljudi oko sebe, čak i svojih najmilijih. Sve su to testovi. Najlakše je odustati i vratiti se letargiji i inerciji života. Za prave stvari moramo se pomučiti. Život nije lak.

Za promene korenite, o kojima ja sada ovde pišem, potrebno je ući duboko u svo to blato koje nas okružuje, i ići strpljivo, ali uporno do kraja. Vidim sebe kao nekoga ko je zasukao rukave, obuo gumene čizme i rešio da udje u tu baruštinu i čisti blato oko tih novih biljčica što se naziru da počinju da rastu. Nije lako, ljudi načelno ne vole da udju u blato, a obaška što ih i mrzi, treba živaca za decu, nije lako kada te život šamara sa svih strana i boriš egzistencijalne bitke. Kada si večito u blagoj depresiji, bez nade da će sutra biti bolje, jer kada pogledaš trenutnu političku scenu, izlazak Sunca kao da nije na vidiku. Teško je, znam. Sve razumem. Zamislite, čak razumem i te što su na vlasti. Čak i njih, a to mi je valjda najteže. Ipak, ja ne gledam u njih, retko palim TV, gledam u decu, gledam u budućnost, razmišljam o sitnim koracima, malim promenama, Kajzen filozofija, i vidim decu otvorenih očiju i uma, voljne da nauče ono što im se ponudi. Ako im ponudimo bes, agresiju, nerazumevanje, oni će to i naučiti. Ako im ponudimo strpljenje, osmeh, nadu, razumevanje, empatiju, oni će to usvojiti.

Ironija je u tome, što priželjkujemo svetlu budućnost, a sami dajemo primere mraka. Tu leži problem.

Znate li kako će oni sutra upravljati svetom? Kakve politike će voditi?

Upravljaće svetom onako kako ih mi danas učimo. Imaće vrednosti onakve kakve im mi danas dajemo.
Ti lideri budućnosti su sada mališani, koji tek otkrivaju svet i pokušavaju da shvate kako svet funkcioniše ili kako bi trebalo bar da funkcioniše.
Njihovi postupci, njihove odluke u budućnosti biće vodjene onim što im MI danas dajemo. Volela bih da zaista shvatimo koliko mi sada, baš u ovom trenutku, zapravo utičemo na svoju budućnost i budućnost svih nas. Mi upravo sada kreiramo tu budućnost.

Ja znam da, prvo, ovaj tekst malo ko od vas će pročitati do kraja. I sada se zahvaljujem baš tebi koji čitaš ove redove. To je moje svetlo. Ti si moje svetlo na kraju tunela. Pa makar nas bilo i svega dvoje ili troje. Razmisli o ovome što čitaš. Ne shvatamo da nije suština u lajkovima i pregledima koje ćemo imati, već u praksi koju ćemo sprovoditi.

Ni hiljade lajkova, retvitova, deljenja ne može da zameni makar jednu praktičnu stvar koju uradimo.

U ovom ludilu konflikata svetkog razmera, svaki pojedinac može da doprinese miru i boljem svetu sutra! Nema čekanja idealnog trenutka, jer idealan trenutak ne postoji, zapravo idealan trenutak je uvek SADA!

Mislila sam tada, krajem 90tih da sam pionir u nenasilju na našim prostorima, ispostavilo se da smo pioniri na svetskom nivou. Mislila sam za 10 godina to će biti uvršteno na faklutete, škole, u politici. Ali ne. Idalje smo pioniri. Otišli smo na svetskom nivou još dalje od mira. I budućnost trenutno ne obećava cveće i proleće, više vodi ka bombama i gladi.

Ali, ima jedna svetla tačka koja nam je dostupna, ona se zove: deca! Budućnost. Ti neki novi ljudi i sa njima treba raditi ukoliko želimo da menjamo budućnost.

I zato pionirski razmišljam: Bar jedno dete da uspem da „spasim“ znaću da sam spasila čitav jedan svet.

A svi oni koji misle da se svet ne može promeniti, govori samo o tome da oni nisu ti koji će ga menjati.

I nije slučajno ovaj blog ovako dugačak. Sa svakim pasusom otpadalo je po nekoliko ljudi. Neka je njih 10 počelo da čita. Njih 5 odustalo je posle trećeg pasusa, još troje posle naredna dva i još jedna osoba skoro pred kraj. Ostao si ti. Sad smo samo ti i ja u ovom našem virtuelnom razgovoru. Okreni se sad oko sebe. Sami smo. Čak i ako nekome čitaš naglas ovaj blog, veruj taj te odavno ne sluša.

Ako si pročitao i ovu poslednju rečenicu, ni to nije slučajno, onda jesi od onih čiji je zadatak da menja svet.

Šta će biti prva praktična stvar koju ćeš uraditi danas da promeniš svet?!
I ne mora da bude veliko. Ne potcenjuj moć bezbroj malih dela velikog broja ljudi. Samo uradi.

Srećno, hvala Ti i volim Te.