PARIZ: IZA PUSAKA SU RUKE, IZA RUKU SRCE

Categories:Society
Tags:, , , , , ,
Marija Belić Bibin

KRIK BESNOG PILETA


kako opasno popodne

miris nafte, miris znoja

iz daljine zvuk motora

zvuk

iza prozora su puške

iza pušaka su oči

iza očiju su ruke

iza ruku kuca srce


bejbe ne boj se

ja ću biti tu kraj tebe

bejbe ne boj se

ja ću biti tu kraj tebe


kad bude vrijeme za to….

Šejmeni dolaze….iza pušaka su ruke, iza ruku kuca srce, bejbe!

Tuga!

Uopšte mi nije cilj da ovaj tekst bude politički. Ni najmanje. Možda društveno odgovoran, a ponajpre nešto sasvim lično. Čula sam, videla sam sve i više nego što treba. Ni ne moram. Već mi je sve jasno. Još jedno ludilo. Znam samo da su neki ljudi ubijeni. Zar ne? Ko ih je ubio? Neki drugi ljudi. Možda politika. Možda religija, možda nešto treće, zar je uopšte bitno? Znam samo da dokle god se ljudi „ne probude“, bar ona kritična većinska masa koja će moći da obuči onu preostalu masu, dotle će biti svega toga. Svima je stalo, svima je žao, svi pale sveće. Organizovano. Svi su politički korektni. Poslaće pisma i telegrame ožalošćenim porodicama. Pojaviće se u velikom broju na sahrani. Pružiće svesrdnu podrušku. Ali, znate šta? Sada je kasno. A majci čije je dete ubijeno to mnogo svetla doneti neće. Ni najmanje. Kako li je majci onog deteta koje je uzelo pušku, u čije god ime, i ubilo? Uspavani su, zavedeni, osvojeni i prepušteni. I jedni i drugi. Gde su ovi treći? Ovi što su budni. Cveće i proleće, hare krišna. Let the light shine on. Da li da ih osudjujem? Naravno da ne. Nisu iz istog bunara pili vode. Ni približno istog. Pa, ko je onda kriv? Možda Bog? Da, hajde da sve svalimo na Boga. Kakva idilična obmana i savršen alibi. Za sve je On kriv, sigurno.

Znate ko je kriv? Svi smo krivi. I ja sam kriva. Kriva sam jer ne čistim u sopstvenom dvorištu onoliko koliko bi trebalo. Dva dana čekam da izbacim smeće. Jesam, kriva sam. Kada bi se svako od nas kupao svakog dana, pazio da mu djubre iz usta ne izlazi, manje pravio smeća, isto izbacivao na vreme, manje zverao komšiji u dvorište, bolje birao lidere, manje jurio za novcem, više razumeo sopstvenu decu i stvarao im mirniju budućnost, voleo decu više, možda tada neko izgubljeno dete ne bi sa svojih 20 ili 30 godina dozvolilo sebi da, u čije god ime, uzme pušku u ruke i ubije. Jer, iza pušaka su ruke, a iza ruku kuca srce, bejbe! Ko je brinuo o tom srcu koje je uzelo pušku? Ko? Niko! Dodje mi da vrištim iz sveg glasa, zbog kapitalizma, nepostojeće demokratije, izgubljenog deteta, ludila za novcem. Ludila. Nekad imam utisak kao da svi spavamo i spavamo i spavamo. Kada će već jednom da zazvoni taj budilnik i probudi nas? Jeste, Univerzum-Bog je kriv, sigurna sam. Konstelacije. Konspiracije. Pogrešne afirmacije. Ovaj dogadjaj će opet biti savršen povod nekim drugim uspavanim liderima iz senke da potroše još malo naoružanja kojem je istekao rok, a ne valja da se skladišti posle isteklog mu roka.

I znate zapravo ko je kriv? Krivi smo mi koji smo svesni, ali smo ćutali. Zato što smo lenji i strah nas je da preuzmemo odgovornost za razvoj društva. Sopstvenog dvorišta. Mnogo je lakše sedeti u fotelji i kritikovati. Jeste, lakše je. I onda nas još neko i pohvali kako smo samo pametni i mudri. A kada treba da se bude misionar, da se zasuku rukavi i ode medju običan uspavan svet, da ga se budi i kaže vreme je da ustaneš iz kreveta i vidiš gde si i ko si, onda se i nama radije spava. Lenji smo i uplašeni. Zato odakle nam pravo da se busamo u grudi i ljutimo što nam je država u k…, što je svetski poredak katastrofalan, gotovo anarhičan, loš, što neki tamo religijski fanatici ubijaju ne znajući ni zašto to rade. Ako nas mrzi da budemo misionari, hajde bar decom da se bavimo. Hajde da bar brinemo o srcu svakog deteta i ne dozvolimo da to srce sutra prepozna pušku ili ubistvo kao bilo kakvo rešenje.


Jer, da ponovim, iza pušaka su ruke, a iza ruku kuca srce, bejbe!

Paris