[:sr]

Pitala su me deca, pre neki dan, o Deda Mrazu. Opet to isto škakljivo pitanje na koje većina nas prosto ne zna šta da im odgovori. Imamo izbor, ili da budemo lažljivci i rizikujemo da nas optuže za koju godinu ili da im kažemo istinu i ubijemo ovih par godina te divne, čarobne vere u dekicu bele brade i crvenog odela koji donosi poklone nakon što ukrasimo jelku. Mozak mi radi brzinom svetlosti. Neuronske veze se usijavaju i počinju da svetle kao iste te lampice na novogodišnjim jelkama.

1,2,3,4,5 pokušavam, brzinom nekog naučnika u NASI tokom kritične situacije, da smislim rešenje. To traje čitava dva treptaja njihovih dugačkih, prelepih trepavica, dok me krupne okice posmatraju sa užarenim iščekivanjem da ću im ipak dati odgovor koji žele da čuju.

 „Da, naravno, da postoji Deda Mraz“, izgovaram lagano i nešto tiše, pokušavajući da dobijem na vremenu i nekako smislim šta da im dalje kažem.

I dok oni najmladji, što nemaju ni jednu dilemu da on zaista postoji, već dižu svoje ručice u vazduh gestikulirajući kako veeelike igračke i životinje žele da dobiju od Deda Mraza, ovi drugi ko bajagi veliki, a zapravo još uvek maleni, izgovaraju: „Mama to nije istina. To su samo glumci.“

U tom glasu kvazi odraslog naslućuje se vapaj dečijeg glasića koji očajnički želi da ga neko ponovo ubedi da Deda Mraz jeste stvaran dekica, a ne izmišljeni lik.

6,7,8,9…nije ni 10 ljudskih sekundi prošlo, a sve to je blesnulo pred mojim očima, užarilo još više te sinapse u mozgu i kao van moje kontrole, pre svesne odluke šta ću reći, osećam kako mi se usne otvaraju i glas izlazi iz grla sa čitavom rečenicom: „Naravno da Deda Mraz postoji!“

Prelomila sam i pokleka pred tim očaravajućim dečijim pogledima tako magnetski uperenim ka meni.

„Ali, Maaaama… Nije tačno, znaš da nije… To su samo čike koje se obuku kao Deda Mraz i donesu nam poklon koji su mama i tata kupili“, tvrdoglavo pokazuju svoje poznavanje tako neromantične realnosti odraslog sveta, te male oči što su do juče kroz prozor čekale da vide na nebu kočiju Deda Mraza i irvase koji ga vode.

„Znam. Jeste, ti si u pravu. Nekada to jesu glumci. Ali to ne znači da Deda Mraz, koji zna sve naše želje i snove, ne postoji. Sećaš se kako smo letos jednu noć gledali nebo i videli mnogo zvezda padalica?!“, pitama ga dok u trenutku smišljam šta ću sve reći i kako ću se izvući iz ove najškakljivije teme koju su mogli da mi nametnu.

„Da“, polupomirljivo, a više u prikrivenoj nadi i želji da će ipak čuti da Deda Mraz nekako, kako god,  postoji, odgovara mi i seda mi u zagrljaj, taj mališa, k’o bajagi veliki mali dečak.

„To što je neki glumac obukao njegovo odelo, ne znači da Deda Mraz ne postoji.  Ako verujemo, on će uvek da postoji. Te zvezdice gore na nebu su isto što i taj Deda Mraz. Sećaš se da smo ih videli puno i da su nam se neke želje odmah ispunile. Isto tako, Deda Mraz gore sa tim zvezdica čuje i vidi šta mi to želimo. Stvar je u tome da nam on ostvaruje one želje koje stvarno, stvarno najviše želimo. Ali…moramo i mi da verujemo u njih, da ’e se ostvariti, znaš da bi mu pomogli malo. Na primer, ako neko želi da završi trku do kraja ili da postane najbolji fudbaler ili najbolja balerina ili jako, baš jako želi neki autić, budi siguran da će se ta želja ispuniti i ja sam sigurna da nam neki slatki Deda Mraz i neke zvezdice pomažu da ispunimo sve te naše želje, ako i mi verujemo da će tako biti. Reci mi sad koja je najveća želja koju možemo da poželimo, ona prava?“

„Da se volimo!“, izgovara kao iz puške. Čak se ni ja nisam nadala da će to reći.

„Jeste. Bravo. I mi se već volimo, jer verujemo i znamo da će tako biti. I koja bi onda druga najveća želja mogla da nam bude?“, pitam ponovo.

„Da verujemo u sebe!“, odgovara sa osmehom, sav ponosan i srećan.

„Bravo! A večeras ćemo da jako zažmurimo i poželimo da vidimo tog nekog pravog Deda Mraza i kažemo mu sve naše želje…“, nastavljam da pričam ni ne znajući više šta izgovaram. I tu, tog trenutka prekidaju me, oni najmladji, oni što još uvek bez zadrške veruju, ne shvatajući zašto tako duuugo pričamo o nečemu što je jasno kao dan.

„Ja hoću da mi Deda Mjaz donese ćujku, veeejiku ćujku što peva… I kopaćke, i zejeni bicikli kao Novak što ima, i ćokojadice, i može mama da donese auto na dajinski…..“, nastavlja se do kraja večeri čitav spisak za tog sedog dekicu, rumenih obraza, crvenog odela i nasmejanih očiju. Ako oni veruju, ko sam ja da im uskraćujem veru.

[:]