SLOBODA

Categories:Psychology, Society
Tags:,
Marija Belić Bibin

duga

Možemo li sebe da prihvatimo da smo to što jesmo? Možemo li da prihvatimo da u nama živi više nas? Da prihvatimo da u nama živi tužni, srećni, zdrav, bolestan, jak, slab, voljen i ostavljen Buda. Koliko je vremena, života potrebno da prodje da prihvatimo sebe, da prihvatimo Istinu? I uostalom šta je uopšte ta sloboda?
Ne znam odgovore na sva pitanja. Sve manje sam Ljevin iz Ane Karenjine koji sumnja, a sve više sam Mali Princ koji veruje i vidi, ne samo ono vidljivo, što se može videti očima, već sve više ono što je nevidljivo, ono što jeste, a ono što je moguće videti samo sopstvenim srcem. I svako to vidi, nisam ja specijalna. Svako ljudsko biće to isto može, svako od nas je Mali Princ. Samo… Nije problem u odrastanju, divno je odrastati, problem je u zaboravljanju. Koliko nam je dugo potrebno da bi se setili da jesmo slobodni, da jesmo pobednici od dana kada smo se rodili, da se setimo da je ceo život jedan magični ples satkan od naših brojnih izbora. Samo naših. Ne tudjih. Čak i kada nam deluje da su tudji, oni su i dalje samo i jedino naši, obojeni izborom da ne slušamo sopstveno srce, već tudju matematiku. Jer, ne verujemo. Ne verujemo da nam naše srce može reći pravi odgovor. Suviše je dečiji, mislimo. A ni ne znamo da je to zapravo jedini pravi odgovor.
Nema pogrešnih odgovora, ali samo jedan je onaj pravi. I ispred nosa nam je uvek. Uvek. I mi od davnina, od početka i nastanka svega znamo taj odgovor. Zašto ga se bojimo? Zašto se toliko bojimo da budemo slobodni? Oblačimo brojna odela na sebe nazivajući ih različitim imenima: čovek, nečovek, dete, otac, majka, revolucionar, učitelj, učenik, siromašan, bogat, pametan, glup, lenj ili vredan, ali… Ali, svi su tačni i ni jedan nije onaj pravi. Životni izbor? Nema pogrešnog. Uvek je dobar kakav god da napravimo, pitanje je samo da li nas on vodi zaista sebi ili nekoj novoj, zabavnoj ulozi koju smo sada izabrali. Da li nas taj put vodi putem koji je iskren, putem kojim želi to nešto unutar nas da ide, jer prepoznaje, seća se, da je taj jedini pravi put. U suštini odgovor je neverovatno jednostavan i tolika jednostavnost nas zbunjuje. Što više odlazimo od tog zbunjujućeg, komplikujući ga, to više izazova kuca na naša vrata, to više padova doživljavamo, a onda nastupi bolest, kakva god. I nije problem u bolesti, nije problem u izazovima, niti u padu. Jer, stvoreni smo da ozdravimo, da ustanemo, da odgovorimo izazovu.
Ali, mi to ne činimo. Uglavnom ne. Batrgamo se, sve više, očajavamo sve više, proklinjemo sve više. Bežimo od slobode da izaberemo prave odgovore. Da li je važno ko nas vodi? Jeste. Da li je važno šta smo izabrali? Jeste. Da li ćemo dobiti drugu šansu? Hoćemo. Ne samo jednu, dobićemo onoliko šansi koliko budemo želeli da vidimo da nam se nudi. Svako jutro je nova šansa. Ali to shvatimo tek kada nam bolest pokuca na vrata. A pre te bolesti, toliko, toliko mnogo upozorenja dobijemo, toliko mnogo novih šansi se rodi svakog jutra, a mi se i dalje bojimo da zapitamo sebe iznutra kojim putem želimo da idemo. Iz tog straha da prihvatimo sebe kakvi jesmo, savršeni u sopstvenoj nesavršenosti, bežimo. Bežimo u uloge koje nam se čine laganim za odigrati.
A glumac je stvoren da igra razne uloge, neke mu se ponude, neke sam izabere, ali samo je jedna ona pisana baš samo i jedino za njega. I znamo mi jako dobro koja je to uloga. Znamo. Sposobni smo da odigramo sve uloge, baš sve. To je naša sloboda da budemo što god. Sloboda je biti ono što jesi u svim bojama spektra i svaka je prava, jer ako jedne od njih nema, izbacimo li je, to više nije spektar, to više nije duga, samo je njen deo. Nemamo razloga da brinemo da li su sve te boje u nama ok, jer jesu, sve su ok, i sve su nam nužne da bi bili kompletna duga. Ali mi smo na njoj. Iznad svih tih uloga nalazi se ona jedna. Negde iznad duge je ta naša uloga. Ona se zove ljubav. Jer, ljubav je ono najprijatnije osećanje koje se u nama javlja, a bude je različiti impulsi, situacije, ljudi. Ona nam daje najširi osmeh dok se spuštamo niz dugu, niz sve te uloge koje su u nama, objedinjene.
Ne možemo biti ni samo crni, ni samo beli, ni samo plavi, ni samo crveni, jer tada nismo kompletni. Moramo biti sve te boje. Moramo ih prihvatiti kao celinu sa kojom možemo da se igramo kao sa toboganom… A kako nastaje ta duga? Nije stvar u onome što se vidi, već u onome što ne vidimo. Nastanak. Setite se kako duga nastaje. Moraju se spojiti kapljice kiše i Sunce da bi nastala duga. I kiša i Sunce. Da. Vidiš da znaš!!! Vidimo se negde iza duge ili baš na njoj spuštajući se kao niz tobogan!