Danas se navršava 21. godina od 5. oktobarske revolucije u Srbiji kada je sa vlasti svrgnut Slobodan Milošević i na vlast je došla demokratski orjentisana grupa političara.

E, sad ću da vam ispričam istu ovu, već stotinu puta ispričanu priču, ali iz nekog drugog ugla. Ne znam tačno u koliko sati sam ustala tog jutra, ali znam da sam danima pre toga bila izuzetno uzbuđena, da bih tog jutra ustala zapravo vrlo, vrlo mirna. Moj brat, Zoran, bio je tada u vojsci. Moja mama Milana, tih dana i nedelja verovatno je svaku noć plakala. Ne znam. Nikad mi nije priznala, ali osećam da je bilo tako. Tata, intelektualac, izgubljen u neverici da se sve ovo dešava, a dešavala se istorija u toj maloj zemlji, iza sedam gora, iza sedam mora, za koju zapravo nikoga na svetu nije baš nešto mnogo bilo ni briga, pratio je sve vesti bez prestanka taj dan. Dešavala se istorija u nekoj malenoj, nebitnoj zemlji i jednoj maloj, vrlo bitnoj porodici. Balkan. Kome smo mi uopšte bitni… Ali, novac mora negde da se obrne i vrti, a tih decenija najelegantnije je bilo zavrteti novac negde na brdovitom Balkanu, na krajnjoj rupi Evrope, civilizovanog sveta, znate ono, u svilenim rukavicama metemo govna i ne moramo baš celi da uđemo u ista. To vam je Balkan. Idealno područje, razrovareni beton negde u šupku igrališta Evrope.

Elem, Milana moja tih dana je zaradila i dijabetes, pored tada postojeće, ali ne registrovane angine pektoris, što će je sve odvesti pred sama vrata smrti i raja, 14 godina kasnije. Preživeće. Hvala Bogu. Nego da se vratimo tih 16 godina unazad, taj 5. oktobar sada kao daleke nam 2000. godine. Ja mlada, naoštrena, britka, previše hrabra revolucionarka novinarka, držim se da nisam ni na jednoj strani do jedine moguće zvane čovečanstvo i humanost, idem na barikade direkt ispred vrata najvišeg, saveznog doma, zvanog Skupština, gde će se okupiti vascela zemlja, i špijuni i revolucionari, da nepristrasno izveštavam o istorijskom trenutku u zemlji u kojoj živim. Bila sam zahvalna Bogu i ponosna što imam čast da uopšte svedočim jednom takvom trenutku i to na jedinoj mogućoj ispravnoj strani, kao novinar. Jedva ubedih urednike da sam ja ta koja mora biti glavna taj dan za izveštavanje sa lica mesta. Ne, niko drugi. Ja. Pristali su, oformili ekipu sa još par iskusnih novinara, urednika, kamermana, tehničara i krenu smo, naš “dream team” sa RTV Pančeva, jedinog slobodnog medija u tom trenutku. Izuzetno važnog medija za obe “zaraćene strane”. Na žalost, već iza ponoći odnos prema ovom malenom, hrabrom mediju, brzo će se promeniti, nakon što nacionalni i svi drugi postanu osvojeni. Mislim da sam tu noć bila jedini novinar koja je svojoj urednici rekla: “Vidi, ja ću uraditi stand up sada kakav moram i reći ću istinu, iako je tek par sati prošlo!”….. Začudo, nakon te moje izjave i nekoliko telefonskih poziva, ogromna balska vrata Beogradskog doma otvoriše se i uspeh, ipak da udjem unutra. Ali, to je bilo posle suzavaca, vatre i haosa.

Vratimo se tom 5. oktobru, tokom dana. Ja ispred Skupštine. Mama u kući pred nervnim slomom, tata ispred TV ćuti, ne progovara, a na nekih 20-ak kilometara dalje, usled vojne obaveze, van sopstvene volje, u Bataji nalazio se moj stariji brat, njen sin. Pod punom ratnom opremom, valjao se u blatu po nekakvim rovovima, sa starešinama zbunjenim u potpunosti, ne znajući da li će mu narediti juriš, kreći, pucaj, udri po masi, gde mu je rodjena mladja sestrica u prvim redovima, ili vraćaj se u kasarnu, skidaj heklere i škorpione, nećemo udariti na narod. A on, više rođen za učitelja malim glavama što tek treba da otkriju život, nego za bilo kakav borbeni ring, možda evenutalno u gledalištu, ali dalje od toga ne, gutao je prašinu po nekakvim rovovima, mislio na svoju sestru, čekajući sa srcem u peti šta će narediti starešine.

I ona, moja mama Milana, negde na Kotežu, u Pančevu, sedi sama u kuhinji, plače, jede sve svoje neurone, krši prsti, dobija na stotine novih bora, tahikardiju i suvenir za do kraja života, odamrlost pankreasa da luči insulin, što će joj doneti agresivnu terapiju davanja insulina bockanjem tri puta na dan, preplašena kao nikad do tada u životu, očajnički gleda scenu da će joj sin prvenac krenuti puškom na ćerku princezu. Brat i sestra na suprotnim strana, bez svoje volje i ne zna se za čije babe zdravlje. Horor slika u njenoj glavi gde, ne zna ni sama zbog čega, preživljava najtragičniju scenu da joj dvoje dece, koje je nosila u stomaku 9 meseci, pardon mene 8, potom hranila, volela, odgajala, sada usled tudje volje, udaraju jedan na drugog. Mogla je samo da čeka i da “umire” po stoti put u suzama.

I neka je volja Božija bila da vojska odluči i preseče i mirno kaže: “Slobodane izgubio si! To je to”.

Moj brat Zoran i pre svih nas ispred skupštine, jer je bio u rovu, znao je za “vest”, ali nije imao ni kako, niti smeo bilo kome da javi. Ali, znao je pre nas. Ja sam saznala posle njega, a mama i tata tek kada i sav ostali smrtni svet, tokom noći, sutradan, da vojska neće udariti na demonstrante, ni novinare medju njima, da je vojska odlučila, da je revolucija “uspela”, da je Zoran Djindjić naš novi lider i zvanično. A onda je osvanuo 6. oktobar 2000. godine, i to je bio rodjendan mog brata, to je bio dan kada je moja mama 1973. godine dobila svoju prvu bebu u naručje, negde u nekoj porođajnoj sali u porodilištu Narodnog Fronta. Sutar on slavi svoj 43. rodjendan. Idem danas baš da mu kupim neki lep poklon, jer sutra mu je rođendan, sutra je 6. oktobar. A na ono pitanje gde smo bili, šta smo radili?! Pa, sada moji mama i tata imaju 5 unučadi, moj brat je dobio dvoje dece, dečaka i devojčicu, a ja trojicu dečaka i nadam se da nikada, baš nikada, neće morati da uzmu pušku u ruke. Za to se sada borim, ovog 5. oktobra tekućeg nam 2016. leta. Amor Vincit Omnia! (Amor Vincit Omnia, na latinskom Ljubav sve pobedjuje) i još jedna na latinskom – Quidquid latine dictum sit, altum viditur! – Šta god se kaže na latinskom zvuči mudro! 😀 😀 😀