KAJZEN, PIONIRKA I MAGIČNA RAPSODIJA

Marija Belić Bibin

Uhvatim sebe kako sam uredno, uveče, bez plana i namere, dohvatila mikser i mutim sve u 16.
Sedimo predveče tako, deca i ja, listamo jednu od onih blic žena, lisa, kuhinja i 22 magična recepta ove sezone, a sve sami kolači, torte i slatkiši. Ne znaš koji od kog je lepši, voda na usta ti krene samo dok gledaš taj baršunast krem i tu sjajnu glazuru. Nikada nisam volela recepte gde piše da ti treba tipa 16 ili 56 jaja, koje ni ceo kokošinjac za jedan dan ne proizvede, već ih skupljaš nedelju dana. Čim vidim tu količinu jaja odmah mi pozli. Uhvatim sebe sinoć, kako me je zarazilo ono dečije oduševljenje tipa: „Jao vidi mama i ovaj je lep, šta piše, kako se zove… A vidi ovaj mama, evo ova tri sad da nam praviš. A koji se tebi najviše svidja?!“ I zaraze me, pa listam ko pomahnitala po treći put istih magičnih 22 recepta i sve biram koji ću. Malo se namrštim kad vidim tu količinu jaja ili onaj deo „skuvati na pari“. To nikad nisam umela.

I ne znam ni sama kako, dok sam se okrenula, u sve 8 uveče uhvatim sebe da mi na stolu, sa narandžastom mušemom i belim cvetićima, stoji sto i jedna mala raznobojna posudica sa po 6 kašika ovoga, dve kašike onoga, odvojena belanca od žumanca, a mikser u ruci dok nameštam one mutilice. Gotovo, evo krenula sam da pravim, u sred srede, bez ikakvog realnog povoda i razloga, sve uredno mutim smesu za patišpanj, dok oni zatvaraju vrata od kuhinje, smeta im zvuk miksera u gledanju stote reprize veštice tinejdžerke.
I u duhu svih mojih pretkinja, mame, baka i prabaka, geni izlaze iz mene i dok si rekao keks, otvaram rernu, bockam čačkalicom, ko cela ženska linija mog porodičnog stabla, da proverim jal’ pečen iznutra patišpanj il’ nije. Hm, vata se malo na vrh. Vraćaj nazad u rernu. Još 5 minuta!

I dok me u prolazu pitaju: A šta praviš? Kako se zove?
Odgovaram, smišljajući naziv za nešto što je miks nekoliko recepata, izbačeno šta mi se ne svidja, dodato šta mislim da bi, kad zatvorim oči, odgovaralo kombinaciji ukusa i mirisa, sa prikrivenim osmehom u uglu usana, nesvesna da u trenutku izmišljam naziv: „ Zove se Mamina magična rapsodija“, izgovaram sva isflekana. Izeš ti to kuHanje, ako se nisi bar malo isflekao, liznuo, probao, ispekao, namazao jekodermom, vratio se nazad, ispekao opet, zaboravio na jekoderm i stavio samo malo pod hladnu vodu, isplakao zbog luka ili bar malo prosuo, uz tihi niz sramnih reči, da te deca ne čuju.

Mamina magična raspodija! Smejem se samoj sebi i sama sa sobom, jer su već odavno izašli iz iste prostorije. Zašto baš taj naziv?! Jer, umesto samo oraha, stavih i šaku prepečenih lešnika, računam lepše će biti, umesto milion jaja, stavljam svega par, dodajem šta ne piše, pa vadim s tajne police, onu malu čarobnu bočicu bordo, gotovo plavog, napitka, esencije šumskih borovnica, sa slovenačkih planinskih vrhova, što sam dobila kao tajni sastojak za pravljenje kolača, uz malko esencije vanile. Te umesto kuvanih žumanaca na pari, neki samo moj, onaj što uvek uspe, krem, prošaran topljenom čokoladom, malo mlevene plazne (to nigde ne piše, ni na jednom od istih magičnih 22 recepta), da zamiriši i da teksturu, vodjena idejom: Pa, svi vole plazmu, ne može da ne uspe. I kao da vidim zamišljene mi Džejmija Olivera i Rudolfa kako sede opušteno, pijuckaju kaficu, za tim istim stolom s narandžastom mušemom, prave mi društvo i potvrdjuju klimanjem glave i skrivenim namigivanjem, dok sama smišljam neki svoj sasvim novi, i naravno neponovljivi, jer po osećaju i „šta imam u kući, pretvori ono što nemaš u nešto što imaš“ radim, recept ove Mamine magične rapsodije. Nekako bečlijski mi zvuči, k’o s dvora neka torta. Pa se onda okuražim još više i prisetim svih malih tajni velikih majstora koje sam gledala na 24h kitchen za pravljenje ukrasa za tortu od topljene čokolade. Uspešna do pola, al’ ne odustajem. Idem mic po mic, deo po deo, rešena da se od sad, pa na dalje u životu vodim čuvenom japanskom Kajzen filozofijom. Ou, jea! Kajzen šta?, pitaju se neki.

Kajzen je japanska reč koja se odnosi na filozofiju iliti praksu da se uvek i kontinuirano ide u pravcu napretka, poboljšanja, u malim koracima, ali stalnim. Što bi naši rekli zrno po zrno, pogača.

S troje male dece teško je održavati spremljen stan na primer, ili postići sve što bi jedna „super mama“ trebalo za srećno dete da postigne. Žonglerka. I stalno sam se nervirala oko toga. Ali, sad jok. Više ne. Samo mantram sebi: Marija, kajzen. Idemo. Mic po mic. Deo po deo.

I to u svakom smislu, malo po malo. Malo ja sredim, malo njih nateram, malo po malo menjam, ali kontinuirano. Ne gledam sve odjednom da uspem, već deo po deo. Ali taj deo počnem i završim do kraja. nema prekidanja i zato radim deo po deo, jer znam da to „malo“ (npr deo sobe sredim, ne odmah ceo stan, kupim jednu stvar, ne odmah sve što mi fali, treba, uradim bar jedan dan vežbe), jer to malo mogu svakako da završim. Ne razmišljam da li je dan za tortu, da li imam sve sastojke, već uzmem činijicu, otvorim frižider, ladice, pa izvadim šta imam. Ne brinem odmah kakav će biti ishod, da li će zaista biti kao neka tortica s dvora u Beču. Ne. Krenem mic po mic. Hajde prvo patišpanj, za krem ćemo videti. Kuvanje na pari? Ma, ko kaže da mora?! Ili 265 jaja, ma ko kaže da mora?! Imam 3 jaja. Ok, pravim tako. Bitno je da uradim.

Kajzen znači prosto poboljšanje u odnosu na trenutno stanje, bilo kakvo poboljšanje. Napraviti tortu je bolje nego nemati je uopšte samo zbog toga, jer nemam meglomanskih 265 jaja u frižideru u datom trenutku. Promena, poboljšanje. Može biti i malo i veliko. Nije to važno. Bitno je da se sledeći korak, kako tako, unapredi u odnosu na trenutni, a posle ćeš ga još doraditi, popraviti, ne mora odmah da bude najbolje i savršeno. Malo po malo, mic po mic, korak po korak. Hiljadu kilometara se prelazi tako što prvo predješ 1 km. Ako predješ taj 1, možda i bude hiljadu, ali ako ne predješ ni taj 1, od hiljadu km nema ni govora. Kajzen!

Uvek ima razloga za promenu na bolje, a za to je „kai“ (promena) i „zen“ (dobro, mudrost) idealna tehnika. I da se manemo torte sad kao primera, u sferi ličnog razvoja, kajzen je način da izbegnemo uspone i padove koje nam donose veliki planovi i da usvojimo metod sitnih promena – 1 minut dnevno za poboljšanje korak-po-korak.

Dakle, bez obzira o čemu se radi u vašem životu, da li je reč o torti, započinjanju vežbanja, novog posla, nove veze, nije bitno šta je u pitanju. Ono što je bitno je da ne postavljamo grandiozne planove. Tipa, za tri meseca skinuću 45kg, ovo je čovek/žena mog života i već vidim dvorište ukrašeno belim cvećem i moju belu venčanicu, tan’tan’taran čuje se svadbeni marš, a tek smo razmenili brojeve telefona…ili za 4 meseca postaću instruktor joge, a nikad nismo bili ni na jednom času, već nam se praksa joge svodi na milion pregledanih youtube video klipova.

Ono što je ključ, za na primer učenje stranog jezika ili sređivanje kuće i bilo koju aktivnost, jeste da nas kajzen uči da sebi NE POSTAVLJAMO velike ciljeve za čije je ostvarenje potrebno da se steknu komplikovani uslovi. Ako nam za taj čas joge treba da izlazimo ranije s posla, rizikujemo da li će nam autobus stići na vreme, nemamo dovoljno finansija za časove, od toga mili moji nema ništa. Okačite mačku o rep.

Ali, ako kažemo sebi: Ok, evo radiću vežbe svakog dana 1 minut. Na primer plank vežbe, ono kad u polu skleku treba da izbrojimo do minut ili dva, kad shvatimo koliko je samo 1 minut zapravo dugačak i nikako da mu dodje kraj. Kajzen tehnika od jednog minuta znači da možete odabrati samo jednu vežbu i raditi je kod kuće, ali je treba ponavljati svakog dana u isto vreme. Posle nekog vremena, produžite taj minut u dva, pa u tri… Posle izvesnog vremena, a da nismo ni primetili, shvatićemo da je došlo do ozbiljnog poboljšanja, bilo da je kuća spremljena, zategli se mišići, on-ona nas poziva da upoznamo roditelje ili počnemo da živimo zajedno, ili na španskom znamo da sastavimo čak celu jednu rečenicu koja ima smisla.

Ili pak, eto nama gotove magične rapsodije od torte u frižideru.

I za kraj, samo da vam kažem da se patišpanj baš fino ispekao, iako nema zilion jaja u sebi, a da je fil izazovno lep. Što se ukrašavanja tiče, pa neke figurice su se izlomile odmah, a neke su čak ostale u životu. Malo po malo. Dan po dan. Korak po korak. A za ukus, evo ni sama ne znam da li bih sad pre zavirila nos u frižider, čisto da malo popričam s tom magičnom rapsodijom ili da kliknem POST i objavim tekst. Izazovi, izazovi! Ali, pošto pričam o promenama i jednoj odličnoj tehnici, a obično od silnih pundravca, znate već gde, hoću sve, sad i odmah, eto menjam se i po kajzenu ipak ću završiti prvo ovo što sam započela i kliknuti POST, a onda zasluženo se malo družiti s tom magičnom i rapsodičnom damom s dvora zvanom: Tortica!

PS: Od sutra počinjem da vežbam! Časna pionirska! 😀

PPS:

A, možda bi bolje bilo početi od ponedeljka, onako, kao pravi početak?!

Hm, imam utisak kao da me neko krišom posmatra.

Oh, zdravo druže kajzen, pa ‘de si ti ceo moj život? Toliki put si prevalio, čak iz Japana. O’š torticu?!