Imam tu tajnu zavisnost – obožavam britanski Vog.
Kupila sam ga slučajno, davno.
U to vreme još je Najdžela Loson pisala recepte za kolače
iz kojih se izliva lava tople čokolade,
a služe se nasmejanim prijateljima ležerno obučenim u hiljade funti, u blago letnje veče,
u savršenoj engleskoj bašti sa ogromnim mirisnim ružama i upaljenim svećama čija svetlost pojačava sjaj mehurića u kristalnim čašama…od tada mi nema spasa.
Prodavac novina ispred Beograđanke tačno zna kad dobijem platu i izdaleka mi maše najnovijim brojem koji čuva za mene.
Vrtim svilenkaste stranice i gledam cipele, i police na kojima su cipele, pa i stočić pored, i kremu na stočiću, i koje knjige čitaju, i pokušavam da upijem ceo taj svet, blesav, razuzdan i potpuno nerealan.
I kažem svojoj prijateljici, ako u Vogu svi nose lak za nokte boje kože, to ti je to.
Ona me pogleda – bljak! – i uzme tamno crveni.
E, pa videće![:]