Dodvoravanje iliti nemam ti kad

Categories:Politics, Society
Tags:
Marija Belić Bibin

Čemu ta potreba da sebe poredimo s drugima? Čemu ta potreba da od drugih dobijemo priznanje? Čemu ta potreba da se drugima upravo radi toga dodvoravamo?
Šta je uopšte dodvoravanje? Umeće prilagodjavanja tudjeg mišljenja sopstvenim potrebama. Kulturno dodvoravanje to bolje opisuje kao vrstu unutrašnjeg kompleksa niže vrednosti koja dovodi do toga da odbacujemo ono što jesmo smatrajući ga nižom vrednošću i lošijim u odnosu na nekog drugog. Čemu?
Ko nas je uopšte ubedio da nismo dovoljno dobri? Odakle tako duboko usadjen poriv da je tudje bolje i da to drugo ocenjuje ovo naše? Zašto sebe prepuštamo na milost i nemilost drugima? Zašto nismo svoji već tudji? I tu sreće nema.
Sreće tu nema, ne zato što smo mi drugima loši, već zato što mi drugima realno nismo važni. Tudja reakcija u odnosu na nas zapravo je samo njihov odgovor samom sebi. Ubedjivanje njih samih da su bolji od tog drugog sa kim se takodje uporedjuje. Jer, i taj kome se dodvoravaš se uporedjuje, i to se uporedjuje upravo sa tobom dok mu pričaš i tražiš odobravanje. Ne traži odgovor od drugog, nema ga. Nema ga, jer nema odgovore ni za sebe, a kamoli za tebe. Ne troši vreme da ubediš bilo koga u ono što jesi ili nisi, u ono što osećaš, jer taj drugi to ne može da oseti. I opet, ne zato što neće, već samo zato što svako već bori sopstvene bitke. Svakome je pogled već prepunjen sobom i nema prostora da vidi drugog. Da ga stvarno vidi! Svako će tvoj problem gledati kroz sopstveni spektar, sopstvenu vizuru onoga što sam oseća i neće moći da ti da TVOJ odgovor. Nema ga. Jednostavno niko drugi, do nas, nema naše odgovore. Zato je i besmisleno porediti se, zato je i besmisleno tražiti priznanje, zato je i besmisleno dodvoravati se.
Očekuješ nagradu, ako ubediš nekoga da je dobro to što jesi? Kakvu nagradu? Priznanje? Novac? Uslugu? Zar zaista veruješ da ne možeš stići tamo gde si krenuo bez tudje usluge? Bez tudje pažnje, bez tudje ljubavi? Kako da dobiješ tudju ljubav, ako samog sebe ne voliš? Kako da pokažeš ono što sijaš drugome, ako ga gušiš, ako ga kriješ, ako ga sam ne vidiš, pa ni ne znaš šta treba da pokažeš? Kako da pokažem svoju lepotu svetu, ako sama ne znam gde je i u čemu je? Moram prvo samu sebe da pronadjem i to uopšte nije lako. Previše je blokada u nama usadjeno koje treba otkloniti da bih trošila svoje vreme da ubedim drugog da ubedi mene kako je iza te blokade nešto lepo.
Nemam ti kad i zato mi nemoj ništa zameriti. Ne radi se o tebi, već o meni se radi ovde. Mučim iste muke kao i vasceli svet oko mene. I nemam nameru da drugima oduzimam njihovo dragoceno vreme, jednako kao što na prvom mestu nemam nameru da samoj sebi trošim sopstveno vreme na borbu sa vetrenjačama, sa drugima. Ali, zato imam sve vreme ovog sveta za ljubav koju umem, bez poremca, da prepoznam u tudjim očima bilo deteta, zrelog čoveka ili bića u poodmaklim godinama. Nemam ti kad za laž kada je vidim u tudjim očima, ne zato što je prezirem. Ne, ne više. Ne prezirem tudju laž i neiskrenost, jer mi je jasno kakve se bure i borbe kriju iza toga, muke sa sopstvenim demonima. Ne prezirem, već samo niti imam šta da tražim u tudjoj borbi, niti imam vremena na pretek.
Život je kratak. Videla sam to u očima ljudi u poodmaklim godinama, tu svesnost da je život samo iskra, varnica na novogodišnjoj prskalici koja se ugasi taman kada si se opustio i počeo da uživaš u njenoj igri i plesu tih iskri. Njihove oči su mi bez reči rekle koliko je život kratak, kolika je život misterija oko koje nema potrebe da trošiš toliko briga, toliko vremena na tudja odobravanja, na dodvoravanja. Dozvoli prskalici neka baca iskre oko sebe i ne boj ih se, dozvoli sebi da se opustiš u toj igri što pre, kako bi i samo uživanje i lepota potrajala bar za jedan treptaj ili dva duže. Isuviše je kratko da zveram u tudje ili odvlačim tudju pažnju sa njihove prskalice da me ubede kako moja ima divne iskre.
Nemam ti kad i zato mi nemoj što zamjerit!

prskalice