BLOG SHORTCODEadmin

How to add simple blog listing to page

To add blog shortcode to your page simply click on blog shortcode button, that can be found integrated in default editor panel in visual mode.

Sample Code

[blog category="2,3,4,1" perpage="2" pagination="on" ]

EXAMPLE

Check this page: Blog Shortcode


Kad zazvone zvona, a ti i ja sami

Danas je Medjunarodni dan nenasilja i nedavno sam rekla da ću uskoro napisati iskren blog na ovu temu i moje životno iskustvo usmereno u tom pravcu.

Kada bih vas pitala imate li planove za narednih 5 do 10 godina? Kada bih vas pitala da li znate kako izgleda vaša budućnost za 10 godina? Kada bih vas pitala znate li kako se zovu lideri budućnosti koji će voditi ovaj svet? Ni vi, ni ja ne bismo znali tačna imena i prezimena da kažemo. Ali, reći ću vam šta tačno znamo i vi i ja. Ti lideri budućnosti, ti ljudi koji će krojiti naše živote, odlučivati o našim sudbinama su nama poznati. To su sadašnja deca od svojih 5, 10, 15 godina starosti.

Zveket oružja, politička prepucavanja, beda, siromaštvo, odricanja, razočarenja, odlazak u prodavnicu gde više razmišljamo o sadržini novčanika nego sadržini potrošačke korpe. Deca, problemi u svakodnevnom životu, razmirice i pomirenja, sklapanje kraja s krajem, izazovi, problemi, rešenja, vrtenje u krug, depresija, beznadje, samosažaljenje, padovi, podizanja, nastavci, borba, predah, poneka mala pobeda, osmeh, radost, polet, novi pad, suze i opet sve u krug. Život nije lak.

Astrolog mi je jednom prilikom rekla da mi je postavka planeta takva da ljudi s ovom natalnom kartom ili izvrše samoubistvo još kao mali ili menjaju svet. Smrzla sam se kada mi je to rekla, jer budimo realni teško da ću iz Save Kovačevića u Novom Sadu promeniti svet, a opcija B samoubistvo mi deluje kao najgrdji izbor nekakve karme.

Pa, zašto, pitam.

Kaže, zato jer ti život od malih nogu daje takve situacije koje psihički retko mogu da se prevazidju.

Bože, mislim se, pa imala sam baš srećno detinjstvo, ne vidim kakav to pakao me je okruživao. Onda se setim sebe kao devojčice od svega 5,6 godina koju napada manijak i vodi je u podrum, setim se kako su me u Americi napali uličari s pištoljem prislonivši mi ga na slepoočnicu u mračnoj, praznoj ulici i pravo je Božije čudo kako sam ja uopšte ostala na ovom svetu. U par navrata ni sama na znam kako sam preživela pojedine situacije u saobraćaju, opet čisto čudo da sam idalje na ovom svetu. Onda se setim još bezbroj situacija kroz koje sam prošla, a koje sam čisto potisnula. Inkubator, šum na srcu od rodjenja, opadanje kose, trepavica posle Černobila, verovali ili ne, pokušaje silovanja u više navrata, bombardovanja, gutanje suzavaca zatvorena u kombiju, druge sporadične napade manijaka, trčanje kroz nemačke šume gde me juri policija na konjima i sa psima ili pak vodeni topovi i biber bombe iz vazduha koje su tada bacali, odlaske na Kosovo, zdravstvene tegobe koje i danas nosim sa sobom nakon rada za državu, železde, čirevi, beningni tumori i psihičke izazove koje sam imala za ovih 40 godina i dovodili me do granice izdržljivosti. O emocionalnim problemima bih mogla da napišem još bar tri stranice kako sam od malih nogu pokušavala da „svakog dana budem za mrvu bolji čovek“ i svim testovima kroz koje sam prošla na tom putu, od svadja unutar kuće, razvoda, pobačaja, pijanstava, razočarenja i nebrojeno puta kada sam ja sama ispala kreten i loš čovek.

Sve navedeno ne vidim kao nešto specijalno, jer previše je ljudi oko mene prošlo kroz mnogo gore situacije da bih ja imala obraza da kažem da je ovo moje nešto posebno strašno. Ipak, svako ima svoje psihičke kapacitete i možda je sve ovo nabrojano, a naravno samo je deo životnog iskustva, za moju psihu bilo iznad svakog praga tolerancije. Ne znam. Znam da sam idalje tu i nemam nameru nigde da odem sem na neko putovanje po svetu. Pa sad, ako nije ta najgrdja karma, vraćamo se na drugu opciju: menjanje sveta.

Da budem sasvim iskrena, kao mala maštala sam oduvek da predvodim nekakve grupe ljudi koji sprečavaju ratove, leče bolesne, ujedinjuju ljude i društvo su im Majka Tereza, Nelson Mendela, Mahatma Gandi, Muhamed Ali i brojni drugi veliki ljudi, bilo živi ili mrtvi. Pogadjate koje sam filmove najviše volela, pa upravo sa takvom tematikom.

I kao što većina vas već zna, postadoh novinar u jednoj maloj, nebitnoj zemlji, gde su stalno neki konflikti. Iskreno, smatram da je izazov sam po sebi činjenica da sam rodjena u jednoj ovakvoj zemlji, a opet zahvalna što me Bog nije bacio u neku Siriju ili Avganistan. Iskreno. Mada ne bih se bunila da me ja stavio da se rodim u nekom Portugalu, Italiji, Americi, Britaniji, Norveškoj i sl. Onda sam maštala kako ću biti jedan od onih novinara koji odlaze u ratna područja i odande izveštavaju. Vrhunac snova. Prva borbena linija, kamera i prašnjava, čupava ja pokušavam da otkrijem sve političke teorije zavere i spasim svet.

Svako ima svoje snove. Ovo su bili moji.

Potpuno je prirodno bilo da pred sam kraj 90tih odem na Mirovne studije i prodjem brojne obuke na temu nenasilne komunikacije, prevazilaženja konflikata, kreiranje društvenih promena i uopšte alternative nasilju. Maksimalno aktivna, nije bilo demonstracije na kojoj nisam bila, što kao gradjanka, što kao novinarka.

S brojnim sertifikatima u rukama, kamerom i mikrofonom, rečima kao svojim oružjem, nastavila sam da radim kao novinar uočavajući sve propuste vladara i uvek glumeći most izmedju populus, populi i vlasti. Maštajući o tome kako, nakon svih tih obuka nenasilja, putujem svetom i radim sa ljudima učeći ih nenasilju, završih nekim sudbonosnim planom upravo s druge strane stola u timu onih koji vode i vladaju državom i populus, populijem. Uverena da je to moja šansa da dam onaj pravi doprinos, budem glas savesti, gradjanske misli i nenasilja medju donosiocima odluka na najvišem nivou, shvatih vrlo brzo da to nisam ja, bar ne u takvoj ulozi. Isuviše mi je bilo sporo i nekako neiskreno. Ali, videla sam, iskusila i naučila kako to izgleda iz uloge vladara.

Od sad kada kritikujem dobro se zamislim pre nego olako kažem bilo kakvu optužbu. Najlakše je kritikovati udobno zavaljen u fotelji i ispred TV aparata ili naloga na društvenim mrežama. Mnogo je pametnih vojskovodja posle bitke. Nismo ni svesni. A jedna od najvažnijih stvari koju sam naučila u toj ulozi kreatora jeste: Nemoj mi dolaziti sa problemima, to znam i sam. Dodji mi sa rešenjem. Ali, ne jednim rešenjem, donesi ih bar pet, pa ćemo videti koje rešenje zapravo daje rezultat. Evo, čisto igre radi, obratite pažnju na te glasne kritičare bilo na društvenim mrežama ili TV, svi govore o problemima, ali gotovo niko nikada ne daje bar jedno jedino rešenje. Posebno oni što su najglasniji. Obratite pažnju na to evo bar narednih par dana, čisto igre radi.

Ovom logikom se vodim i u privatnom životu, u vaspitavanju dece, vodjenju sopstvene kuće i života. Problem? Pa znam ja jako dobro da imamo probleme. Ako ste tako mudri dajte onda i rešenja, ne jedno, već nekoliko, pa ćemo videti šta od toga „radi“. E tu obično dodjemo na tajac. Sve mudre vojskovodje ne da nemaju nekoliko rešenja, već jedva nadju i to neko jedno, obično polovično. Nema ljutiš, ovo je činjenica. Mnogo je lenština i filozofa u našem okruženju. Zato nam tako i ide u životu.

Dakle, sama sam bila aktivna gradjanka, taj populus, bila sam most, borac, taj neki novinar i bila sam kreator, tačnije videla kako i ta strana medalje izgleda. Takva mi natalna karta, tako je život isplanirao za mene, da prodjem sve, da vidim sve strane, da ih pri donšenju odluka i pravljenju životnih koraka, sve uzmem u obzir. Realnost uvek ima više perspektiva i ako hoćemo da budemo odgovorni lideri koji menjaju društvo moramo biti svesni svih tih perspektiva, ne samo naše. To se zove liderstvo. I naravno biti hrabri i vredni, uporni, odlučni da prepoznamo problem, nalazimo rešenja, čujemo sve strane i onda donosimo odluke, sprovodimo ih dosledno do kraja bez lenjosti i straha. Eh, al’ treba neko to i da uradi.

Posle ove faze, život mi isplanira i dodeli najvažniju ulogu, ulogu Majke. Da produžim život i stvorim budućnost. Ništa od Mahatme, Nelsona i Majke Tereze, zapravo od svega postadoh Majka. Eh, nije to malo, ko ima decu zna šta znači kreirati, odgajati i usmeravati jedan novi život. U mom slučaju tri nova života. Kakva sreća i blagoslov. Ta ista Majka Tereza je rekla: Hoćete nešto da učinite po pitanju mira u svetu? Onda volite i vodite računa o svojoj porodici i svojim bližnjima. Tako ćete najbolje doprineti Miru u svetu!
Ok, evo po njenoj formuli doprinosim i ja miru u svetu.

Medjutim, kako deca rastu, tako mi imamo više vremena. Pa sad, mogu da biram, sedim i džabalebarim ili nešto zanimljivije da uradim, da se pomerim. Razmišljam, vidi, ništa u životu nije slučajno. Ni jedno, jedino iskustvo kroz koje smo prošli nije se desilo slučajno. Ama baš svako je naznaka nečega, najava i priprema. Ni snovi koje smo imali u detinjstvu nisu slučajni. Pa se mislim, nisam valjda za džabe ušla u taj svet nenasilja.

Promešam kockice zvane moj život, bacim ih na sto i pogledam konture. OK, majka sam i to mi je realno najvažnija uloga u životu. Dobro. Umem da pišem. Ok, kažu da je potrebno da provedete 10.000 sati u nekoj aktivnosti da bi u tome postali profesionalac. U pisanju sam sigurno provela 10 puta 10.000 sati. Dakle, veština koju treba takodje uzeti u obzir. Mediji? Opet, više od 10.000 sati. Nenasilje: čuj, ceo život čitam i gledam i radim na tome. Više od 10.000 sati. I najvažnije, o čemu sam to maštala dok sam bila mala?!

Nisam od onih što mogu samo da sede i posmatraju nepravde oko sebe. Tip osobe sam koja mora nešto da uradi. Bar nešto. Na demonstracije da idem više ne mogu, neka neko prodje bar upola sati koliko sam ih ja provela na istim. Da budem opet u vlasti ni to ne mogu. Medijima bih se vratila, ali budimo realni, ja ovakva ne nalazim niti jedan medij na našem tlu gde bih videla sebe. Nisam egocentrična, već ne osećam identifikaciju ni sa jednim. Moram da uradim nešto! Ali šta? Obožavam decu. Umem sa njima. A šta su deca? Budućnost. Novi lideri, novi direktori, novi narodi. Dobro, nazire se put. Ali, da bih krenula tim putem moraću malo da se potrudim. Moraću prvo da donesem odluku, drugo da zanemarim mišljenja „dobronamerna“ ljudi oko sebe, čak i svojih najmilijih. Sve su to testovi. Najlakše je odustati i vratiti se letargiji i inerciji života. Za prave stvari moramo se pomučiti. Život nije lak.

Za promene korenite, o kojima ja sada ovde pišem, potrebno je ući duboko u svo to blato koje nas okružuje, i ići strpljivo, ali uporno do kraja. Vidim sebe kao nekoga ko je zasukao rukave, obuo gumene čizme i rešio da udje u tu baruštinu i čisti blato oko tih novih biljčica što se naziru da počinju da rastu. Nije lako, ljudi načelno ne vole da udju u blato, a obaška što ih i mrzi, treba živaca za decu, nije lako kada te život šamara sa svih strana i boriš egzistencijalne bitke. Kada si večito u blagoj depresiji, bez nade da će sutra biti bolje, jer kada pogledaš trenutnu političku scenu, izlazak Sunca kao da nije na vidiku. Teško je, znam. Sve razumem. Zamislite, čak razumem i te što su na vlasti. Čak i njih, a to mi je valjda najteže. Ipak, ja ne gledam u njih, retko palim TV, gledam u decu, gledam u budućnost, razmišljam o sitnim koracima, malim promenama, Kajzen filozofija, i vidim decu otvorenih očiju i uma, voljne da nauče ono što im se ponudi. Ako im ponudimo bes, agresiju, nerazumevanje, oni će to i naučiti. Ako im ponudimo strpljenje, osmeh, nadu, razumevanje, empatiju, oni će to usvojiti.

Ironija je u tome, što priželjkujemo svetlu budućnost, a sami dajemo primere mraka. Tu leži problem.

Znate li kako će oni sutra upravljati svetom? Kakve politike će voditi?

Upravljaće svetom onako kako ih mi danas učimo. Imaće vrednosti onakve kakve im mi danas dajemo.
Ti lideri budućnosti su sada mališani, koji tek otkrivaju svet i pokušavaju da shvate kako svet funkcioniše ili kako bi trebalo bar da funkcioniše.
Njihovi postupci, njihove odluke u budućnosti biće vodjene onim što im MI danas dajemo. Volela bih da zaista shvatimo koliko mi sada, baš u ovom trenutku, zapravo utičemo na svoju budućnost i budućnost svih nas. Mi upravo sada kreiramo tu budućnost.

Ja znam da, prvo, ovaj tekst malo ko od vas će pročitati do kraja. I sada se zahvaljujem baš tebi koji čitaš ove redove. To je moje svetlo. Ti si moje svetlo na kraju tunela. Pa makar nas bilo i svega dvoje ili troje. Razmisli o ovome što čitaš. Ne shvatamo da nije suština u lajkovima i pregledima koje ćemo imati, već u praksi koju ćemo sprovoditi.

Ni hiljade lajkova, retvitova, deljenja ne može da zameni makar jednu praktičnu stvar koju uradimo.

U ovom ludilu konflikata svetkog razmera, svaki pojedinac može da doprinese miru i boljem svetu sutra! Nema čekanja idealnog trenutka, jer idealan trenutak ne postoji, zapravo idealan trenutak je uvek SADA!

Mislila sam tada, krajem 90tih da sam pionir u nenasilju na našim prostorima, ispostavilo se da smo pioniri na svetskom nivou. Mislila sam za 10 godina to će biti uvršteno na faklutete, škole, u politici. Ali ne. Idalje smo pioniri. Otišli smo na svetskom nivou još dalje od mira. I budućnost trenutno ne obećava cveće i proleće, više vodi ka bombama i gladi.

Ali, ima jedna svetla tačka koja nam je dostupna, ona se zove: deca! Budućnost. Ti neki novi ljudi i sa njima treba raditi ukoliko želimo da menjamo budućnost.

I zato pionirski razmišljam: Bar jedno dete da uspem da „spasim“ znaću da sam spasila čitav jedan svet.

A svi oni koji misle da se svet ne može promeniti, govori samo o tome da oni nisu ti koji će ga menjati.

I nije slučajno ovaj blog ovako dugačak. Sa svakim pasusom otpadalo je po nekoliko ljudi. Neka je njih 10 počelo da čita. Njih 5 odustalo je posle trećeg pasusa, još troje posle naredna dva i još jedna osoba skoro pred kraj. Ostao si ti. Sad smo samo ti i ja u ovom našem virtuelnom razgovoru. Okreni se sad oko sebe. Sami smo. Čak i ako nekome čitaš naglas ovaj blog, veruj taj te odavno ne sluša.

Ako si pročitao i ovu poslednju rečenicu, ni to nije slučajno, onda jesi od onih čiji je zadatak da menja svet.

Šta će biti prva praktična stvar koju ćeš uraditi danas da promeniš svet?!
I ne mora da bude veliko. Ne potcenjuj moć bezbroj malih dela velikog broja ljudi. Samo uradi.

Srećno, hvala Ti i volim Te.


KAJZEN, PIONIRKA I MAGIČNA RAPSODIJA

Uhvatim sebe kako sam uredno, uveče, bez plana i namere, dohvatila mikser i mutim sve u 16.
Sedimo predveče tako, deca i ja, listamo jednu od onih blic žena, lisa, kuhinja i 22 magična recepta ove sezone, a sve sami kolači, torte i slatkiši. Ne znaš koji od kog je lepši, voda na usta ti krene samo dok gledaš taj baršunast krem i tu sjajnu glazuru. Nikada nisam volela recepte gde piše da ti treba tipa 16 ili 56 jaja, koje ni ceo kokošinjac za jedan dan ne proizvede, već ih skupljaš nedelju dana. Čim vidim tu količinu jaja odmah mi pozli. Uhvatim sebe sinoć, kako me je zarazilo ono dečije oduševljenje tipa: „Jao vidi mama i ovaj je lep, šta piše, kako se zove… A vidi ovaj mama, evo ova tri sad da nam praviš. A koji se tebi najviše svidja?!“ I zaraze me, pa listam ko pomahnitala po treći put istih magičnih 22 recepta i sve biram koji ću. Malo se namrštim kad vidim tu količinu jaja ili onaj deo „skuvati na pari“. To nikad nisam umela.

I ne znam ni sama kako, dok sam se okrenula, u sve 8 uveče uhvatim sebe da mi na stolu, sa narandžastom mušemom i belim cvetićima, stoji sto i jedna mala raznobojna posudica sa po 6 kašika ovoga, dve kašike onoga, odvojena belanca od žumanca, a mikser u ruci dok nameštam one mutilice. Gotovo, evo krenula sam da pravim, u sred srede, bez ikakvog realnog povoda i razloga, sve uredno mutim smesu za patišpanj, dok oni zatvaraju vrata od kuhinje, smeta im zvuk miksera u gledanju stote reprize veštice tinejdžerke.
I u duhu svih mojih pretkinja, mame, baka i prabaka, geni izlaze iz mene i dok si rekao keks, otvaram rernu, bockam čačkalicom, ko cela ženska linija mog porodičnog stabla, da proverim jal’ pečen iznutra patišpanj il’ nije. Hm, vata se malo na vrh. Vraćaj nazad u rernu. Još 5 minuta!

I dok me u prolazu pitaju: A šta praviš? Kako se zove?
Odgovaram, smišljajući naziv za nešto što je miks nekoliko recepata, izbačeno šta mi se ne svidja, dodato šta mislim da bi, kad zatvorim oči, odgovaralo kombinaciji ukusa i mirisa, sa prikrivenim osmehom u uglu usana, nesvesna da u trenutku izmišljam naziv: „ Zove se Mamina magična rapsodija“, izgovaram sva isflekana. Izeš ti to kuHanje, ako se nisi bar malo isflekao, liznuo, probao, ispekao, namazao jekodermom, vratio se nazad, ispekao opet, zaboravio na jekoderm i stavio samo malo pod hladnu vodu, isplakao zbog luka ili bar malo prosuo, uz tihi niz sramnih reči, da te deca ne čuju.

Mamina magična raspodija! Smejem se samoj sebi i sama sa sobom, jer su već odavno izašli iz iste prostorije. Zašto baš taj naziv?! Jer, umesto samo oraha, stavih i šaku prepečenih lešnika, računam lepše će biti, umesto milion jaja, stavljam svega par, dodajem šta ne piše, pa vadim s tajne police, onu malu čarobnu bočicu bordo, gotovo plavog, napitka, esencije šumskih borovnica, sa slovenačkih planinskih vrhova, što sam dobila kao tajni sastojak za pravljenje kolača, uz malko esencije vanile. Te umesto kuvanih žumanaca na pari, neki samo moj, onaj što uvek uspe, krem, prošaran topljenom čokoladom, malo mlevene plazne (to nigde ne piše, ni na jednom od istih magičnih 22 recepta), da zamiriši i da teksturu, vodjena idejom: Pa, svi vole plazmu, ne može da ne uspe. I kao da vidim zamišljene mi Džejmija Olivera i Rudolfa kako sede opušteno, pijuckaju kaficu, za tim istim stolom s narandžastom mušemom, prave mi društvo i potvrdjuju klimanjem glave i skrivenim namigivanjem, dok sama smišljam neki svoj sasvim novi, i naravno neponovljivi, jer po osećaju i „šta imam u kući, pretvori ono što nemaš u nešto što imaš“ radim, recept ove Mamine magične rapsodije. Nekako bečlijski mi zvuči, k’o s dvora neka torta. Pa se onda okuražim još više i prisetim svih malih tajni velikih majstora koje sam gledala na 24h kitchen za pravljenje ukrasa za tortu od topljene čokolade. Uspešna do pola, al’ ne odustajem. Idem mic po mic, deo po deo, rešena da se od sad, pa na dalje u životu vodim čuvenom japanskom Kajzen filozofijom. Ou, jea! Kajzen šta?, pitaju se neki.

Kajzen je japanska reč koja se odnosi na filozofiju iliti praksu da se uvek i kontinuirano ide u pravcu napretka, poboljšanja, u malim koracima, ali stalnim. Što bi naši rekli zrno po zrno, pogača.

S troje male dece teško je održavati spremljen stan na primer, ili postići sve što bi jedna „super mama“ trebalo za srećno dete da postigne. Žonglerka. I stalno sam se nervirala oko toga. Ali, sad jok. Više ne. Samo mantram sebi: Marija, kajzen. Idemo. Mic po mic. Deo po deo.

I to u svakom smislu, malo po malo. Malo ja sredim, malo njih nateram, malo po malo menjam, ali kontinuirano. Ne gledam sve odjednom da uspem, već deo po deo. Ali taj deo počnem i završim do kraja. nema prekidanja i zato radim deo po deo, jer znam da to „malo“ (npr deo sobe sredim, ne odmah ceo stan, kupim jednu stvar, ne odmah sve što mi fali, treba, uradim bar jedan dan vežbe), jer to malo mogu svakako da završim. Ne razmišljam da li je dan za tortu, da li imam sve sastojke, već uzmem činijicu, otvorim frižider, ladice, pa izvadim šta imam. Ne brinem odmah kakav će biti ishod, da li će zaista biti kao neka tortica s dvora u Beču. Ne. Krenem mic po mic. Hajde prvo patišpanj, za krem ćemo videti. Kuvanje na pari? Ma, ko kaže da mora?! Ili 265 jaja, ma ko kaže da mora?! Imam 3 jaja. Ok, pravim tako. Bitno je da uradim.

Kajzen znači prosto poboljšanje u odnosu na trenutno stanje, bilo kakvo poboljšanje. Napraviti tortu je bolje nego nemati je uopšte samo zbog toga, jer nemam meglomanskih 265 jaja u frižideru u datom trenutku. Promena, poboljšanje. Može biti i malo i veliko. Nije to važno. Bitno je da se sledeći korak, kako tako, unapredi u odnosu na trenutni, a posle ćeš ga još doraditi, popraviti, ne mora odmah da bude najbolje i savršeno. Malo po malo, mic po mic, korak po korak. Hiljadu kilometara se prelazi tako što prvo predješ 1 km. Ako predješ taj 1, možda i bude hiljadu, ali ako ne predješ ni taj 1, od hiljadu km nema ni govora. Kajzen!

Uvek ima razloga za promenu na bolje, a za to je „kai“ (promena) i „zen“ (dobro, mudrost) idealna tehnika. I da se manemo torte sad kao primera, u sferi ličnog razvoja, kajzen je način da izbegnemo uspone i padove koje nam donose veliki planovi i da usvojimo metod sitnih promena – 1 minut dnevno za poboljšanje korak-po-korak.

Dakle, bez obzira o čemu se radi u vašem životu, da li je reč o torti, započinjanju vežbanja, novog posla, nove veze, nije bitno šta je u pitanju. Ono što je bitno je da ne postavljamo grandiozne planove. Tipa, za tri meseca skinuću 45kg, ovo je čovek/žena mog života i već vidim dvorište ukrašeno belim cvećem i moju belu venčanicu, tan’tan’taran čuje se svadbeni marš, a tek smo razmenili brojeve telefona…ili za 4 meseca postaću instruktor joge, a nikad nismo bili ni na jednom času, već nam se praksa joge svodi na milion pregledanih youtube video klipova.

Ono što je ključ, za na primer učenje stranog jezika ili sređivanje kuće i bilo koju aktivnost, jeste da nas kajzen uči da sebi NE POSTAVLJAMO velike ciljeve za čije je ostvarenje potrebno da se steknu komplikovani uslovi. Ako nam za taj čas joge treba da izlazimo ranije s posla, rizikujemo da li će nam autobus stići na vreme, nemamo dovoljno finansija za časove, od toga mili moji nema ništa. Okačite mačku o rep.

Ali, ako kažemo sebi: Ok, evo radiću vežbe svakog dana 1 minut. Na primer plank vežbe, ono kad u polu skleku treba da izbrojimo do minut ili dva, kad shvatimo koliko je samo 1 minut zapravo dugačak i nikako da mu dodje kraj. Kajzen tehnika od jednog minuta znači da možete odabrati samo jednu vežbu i raditi je kod kuće, ali je treba ponavljati svakog dana u isto vreme. Posle nekog vremena, produžite taj minut u dva, pa u tri… Posle izvesnog vremena, a da nismo ni primetili, shvatićemo da je došlo do ozbiljnog poboljšanja, bilo da je kuća spremljena, zategli se mišići, on-ona nas poziva da upoznamo roditelje ili počnemo da živimo zajedno, ili na španskom znamo da sastavimo čak celu jednu rečenicu koja ima smisla.

Ili pak, eto nama gotove magične rapsodije od torte u frižideru.

I za kraj, samo da vam kažem da se patišpanj baš fino ispekao, iako nema zilion jaja u sebi, a da je fil izazovno lep. Što se ukrašavanja tiče, pa neke figurice su se izlomile odmah, a neke su čak ostale u životu. Malo po malo. Dan po dan. Korak po korak. A za ukus, evo ni sama ne znam da li bih sad pre zavirila nos u frižider, čisto da malo popričam s tom magičnom rapsodijom ili da kliknem POST i objavim tekst. Izazovi, izazovi! Ali, pošto pričam o promenama i jednoj odličnoj tehnici, a obično od silnih pundravca, znate već gde, hoću sve, sad i odmah, eto menjam se i po kajzenu ipak ću završiti prvo ovo što sam započela i kliknuti POST, a onda zasluženo se malo družiti s tom magičnom i rapsodičnom damom s dvora zvanom: Tortica!

PS: Od sutra počinjem da vežbam! Časna pionirska! 😀

PPS:

A, možda bi bolje bilo početi od ponedeljka, onako, kao pravi početak?!

Hm, imam utisak kao da me neko krišom posmatra.

Oh, zdravo druže kajzen, pa ‘de si ti ceo moj život? Toliki put si prevalio, čak iz Japana. O’š torticu?!