[:sr] 

Svratila sam danas posle posla do Bio Hrane, pored mog ulaza. Čekala sam na red. Zanimljivo je da su sve te radnjice Bio hrane nekako majušne, gotovo skučene, ali dok čekaš nisi nervozan. Ili bar ja nisam. Dočekala sam svoj red. Radnjica se ispraznila i žena me pogleda sa osmehom i kao da krijemo nas dve neku našu zabavnu tajnu obrati mi se:

“Pa, gde si komšinice? Šta ima?”.

I meni je nekako zasijalo lice pa se i oči pretvoriše u osmeh i kažem:

“Ma, evo standardna ludnica….

Otišao mi najstariji na ekskurziju jutros…

Prvi put…

Znaš…

Prva ekskurzija!”
“O, pa to je sjajno…”, reče ona.

I onda me pogleda značajno i pita:

“I, šta si mu rekla pred prvu ekskurziju?”.
Nasmejem se još više i kažem iskreno:
“Pa, sem onog uobičajenog da sluša učiteljicu, obrati pažnju da svi drugari budu deo ekipe, da niko nije sam…rekla sam mu:

Slušaj u celoj priči jedino je važno da ti bude lepo, jer će ti ovo biti dugo divna uspomena. Provedi se, zabavljaj i uživaj. To je ekskurzija”.

Ispričasmo se nas dve još poprilično, kao da se znamo već sto godina, od neke naše nepostojeće zajedničke ekskurzije i vratih se kući. Nakupio se red….u toj majušnoj Bio hrani.
I sad, sedim kod kuće, noće je, mir, tišina, ostali mališani spavaju, a ja obilazim njegov krevet i shvatim, ma šta obilazim, prazan je, na ekskurziji je. I nešto se rastužim.

Nekako mi je prazno. Iako je bio na nekoliko dana van kuće već više puta.

Nije prvi put da nije tu, ali šta ja znam, ovog puta mi je nekako drugačije prazna soba i već mi se skupljaju u očima, znate već šta…ali pomislim:

“A ne, nećeš ga vala majci, osetiće, znaš i sama koliko je jaka ta veza mama-dete”.

I shvatim da je njemu lepo, da je srećan, jer je otišao toliko uzbudjen, nasmejan, ustao je ujutro na moj prvi dodir, bez da sam ga dozivala bar sto puta da ustane. Ne, ne, ustao je kao strela… Sa osmehom. Srećan i presrećan zbog avanture koja ga očekuje, one prvi put u životu. Sa drugarima i učiteljicom. Ekskurzija.
I onda shvatim. To je to. Evo ga…vraća se osmeh na lice. Opet sam i ja srećna, jer znam koliko je on sada u ovom trenutku srećan. Čim je on srećan i ja sam srećna. I razmišljam, iz svoje perspektive, svog iskustva, nije važno da li smo mi mame i tate spremni, već je važno da li su oni, deca, spremni.

A jesu,često su spremniji pre nas, roditelja.

Spremniji su pre nas i za svoj prvi korak,

svoj prvi polazak u školu,

svoju prvu ekskurziju,

svoju prvu simpatiju, devojku, dečka,

svoj prvi odlazak od kuće, u Ameriku ili gde god….

I zaista nije suština u odgajanju dece da se pitamo da li smo MI spremni,

već da osetimo, oslušnemo i dozvolimo im da nam pokažu da li su ONI spremni.

A oni su obično spremniji od nas….. Zapamtite to!

Osmeh!

Živela prva ekskurzija!

 [:]