Author Archives: Marija Belić Bibin

[:sr]

Danas je Medjunarodni dan nenasilja i nedavno sam rekla da ću uskoro napisati iskren blog na ovu temu i moje životno iskustvo usmereno u tom pravcu.

Kada bih vas pitala imate li planove za narednih 5 do 10 godina? Kada bih vas pitala da li znate kako izgleda vaša budućnost za 10 godina? Kada bih vas pitala znate li kako se zovu lideri budućnosti koji će voditi ovaj svet? Ni vi, ni ja ne bismo znali tačna imena i prezimena da kažemo. Ali, reći ću vam šta tačno znamo i vi i ja. Ti lideri budućnosti, ti ljudi koji će krojiti naše živote, odlučivati o našim sudbinama su nama poznati. To su sadašnja deca od svojih 5, 10, 15 godina starosti.

Zveket oružja, politička prepucavanja, beda, siromaštvo, odricanja, razočarenja, odlazak u prodavnicu gde više razmišljamo o sadržini novčanika nego sadržini potrošačke korpe. Deca, problemi u svakodnevnom životu, razmirice i pomirenja, sklapanje kraja s krajem, izazovi, problemi, rešenja, vrtenje u krug, depresija, beznadje, samosažaljenje, padovi, podizanja, nastavci, borba, predah, poneka mala pobeda, osmeh, radost, polet, novi pad, suze i opet sve u krug. Život nije lak.

Astrolog mi je jednom prilikom rekla da mi je postavka planeta takva da ljudi s ovom natalnom kartom ili izvrše samoubistvo još kao mali ili menjaju svet. Smrzla sam se kada mi je to rekla, jer budimo realni teško da ću iz Save Kovačevića u Novom Sadu promeniti svet, a opcija B samoubistvo mi deluje kao najgrdji izbor nekakve karme.

Pa, zašto, pitam.

Kaže, zato jer ti život od malih nogu daje takve situacije koje psihički retko mogu da se prevazidju.

Bože, mislim se, pa imala sam baš srećno detinjstvo, ne vidim kakav to pakao me je okruživao. Onda se setim sebe kao devojčice od svega 5,6 godina koju napada manijak i vodi je u podrum, setim se kako su me u Americi napali uličari s pištoljem prislonivši mi ga na slepoočnicu u mračnoj, praznoj ulici i pravo je Božije čudo kako sam ja uopšte ostala na ovom svetu. U par navrata ni sama na znam kako sam preživela pojedine situacije u saobraćaju, opet čisto čudo da sam idalje na ovom svetu. Onda se setim još bezbroj situacija kroz koje sam prošla, a koje sam čisto potisnula. Inkubator, šum na srcu od rodjenja, opadanje kose, trepavica posle Černobila, verovali ili ne, pokušaje silovanja u više navrata, bombardovanja, gutanje suzavaca zatvorena u kombiju, druge sporadične napade manijaka, trčanje kroz nemačke šume gde me juri policija na konjima i sa psima ili pak vodeni topovi i biber bombe iz vazduha koje su tada bacali, odlaske na Kosovo, zdravstvene tegobe koje i danas nosim sa sobom nakon rada za državu, železde, čirevi, beningni tumori i psihičke izazove koje sam imala za ovih 40 godina i dovodili me do granice izdržljivosti. O emocionalnim problemima bih mogla da napišem još bar tri stranice kako sam od malih nogu pokušavala da „svakog dana budem za mrvu bolji čovek“ i svim testovima kroz koje sam prošla na tom putu, od svadja unutar kuće, razvoda, pobačaja, pijanstava, razočarenja i nebrojeno puta kada sam ja sama ispala kreten i loš čovek.

Sve navedeno ne vidim kao nešto specijalno, jer previše je ljudi oko mene prošlo kroz mnogo gore situacije da bih ja imala obraza da kažem da je ovo moje nešto posebno strašno. Ipak, svako ima svoje psihičke kapacitete i možda je sve ovo nabrojano, a naravno samo je deo životnog iskustva, za moju psihu bilo iznad svakog praga tolerancije. Ne znam. Znam da sam idalje tu i nemam nameru nigde da odem sem na neko putovanje po svetu. Pa sad, ako nije ta najgrdja karma, vraćamo se na drugu opciju: menjanje sveta.

Da budem sasvim iskrena, kao mala maštala sam oduvek da predvodim nekakve grupe ljudi koji sprečavaju ratove, leče bolesne, ujedinjuju ljude i društvo su im Majka Tereza, Nelson Mendela, Mahatma Gandi, Muhamed Ali i brojni drugi veliki ljudi, bilo živi ili mrtvi. Pogadjate koje sam filmove najviše volela, pa upravo sa takvom tematikom.

I kao što većina vas već zna, postadoh novinar u jednoj maloj, nebitnoj zemlji, gde su stalno neki konflikti. Iskreno, smatram da je izazov sam po sebi činjenica da sam rodjena u jednoj ovakvoj zemlji, a opet zahvalna što me Bog nije bacio u neku Siriju ili Avganistan. Iskreno. Mada ne bih se bunila da me ja stavio da se rodim u nekom Portugalu, Italiji, Americi, Britaniji, Norveškoj i sl. Onda sam maštala kako ću biti jedan od onih novinara koji odlaze u ratna područja i odande izveštavaju. Vrhunac snova. Prva borbena linija, kamera i prašnjava, čupava ja pokušavam da otkrijem sve političke teorije zavere i spasim svet.

Svako ima svoje snove. Ovo su bili moji.

Potpuno je prirodno bilo da pred sam kraj 90tih odem na Mirovne studije i prodjem brojne obuke na temu nenasilne komunikacije, prevazilaženja konflikata, kreiranje društvenih promena i uopšte alternative nasilju. Maksimalno aktivna, nije bilo demonstracije na kojoj nisam bila, što kao gradjanka, što kao novinarka.

S brojnim sertifikatima u rukama, kamerom i mikrofonom, rečima kao svojim oružjem, nastavila sam da radim kao novinar uočavajući sve propuste vladara i uvek glumeći most izmedju populus, populi i vlasti. Maštajući o tome kako, nakon svih tih obuka nenasilja, putujem svetom i radim sa ljudima učeći ih nenasilju, završih nekim sudbonosnim planom upravo s druge strane stola u timu onih koji vode i vladaju državom i populus, populijem. Uverena da je to moja šansa da dam onaj pravi doprinos, budem glas savesti, gradjanske misli i nenasilja medju donosiocima odluka na najvišem nivou, shvatih vrlo brzo da to nisam ja, bar ne u takvoj ulozi. Isuviše mi je bilo sporo i nekako neiskreno. Ali, videla sam, iskusila i naučila kako to izgleda iz uloge vladara.

Od sad kada kritikujem dobro se zamislim pre nego olako kažem bilo kakvu optužbu. Najlakše je kritikovati udobno zavaljen u fotelji i ispred TV aparata ili naloga na društvenim mrežama. Mnogo je pametnih vojskovodja posle bitke. Nismo ni svesni. A jedna od najvažnijih stvari koju sam naučila u toj ulozi kreatora jeste: Nemoj mi dolaziti sa problemima, to znam i sam. Dodji mi sa rešenjem. Ali, ne jednim rešenjem, donesi ih bar pet, pa ćemo videti koje rešenje zapravo daje rezultat. Evo, čisto igre radi, obratite pažnju na te glasne kritičare bilo na društvenim mrežama ili TV, svi govore o problemima, ali gotovo niko nikada ne daje bar jedno jedino rešenje. Posebno oni što su najglasniji. Obratite pažnju na to evo bar narednih par dana, čisto igre radi.

Ovom logikom se vodim i u privatnom životu, u vaspitavanju dece, vodjenju sopstvene kuće i života. Problem? Pa znam ja jako dobro da imamo probleme. Ako ste tako mudri dajte onda i rešenja, ne jedno, već nekoliko, pa ćemo videti šta od toga „radi“. E tu obično dodjemo na tajac. Sve mudre vojskovodje ne da nemaju nekoliko rešenja, već jedva nadju i to neko jedno, obično polovično. Nema ljutiš, ovo je činjenica. Mnogo je lenština i filozofa u našem okruženju. Zato nam tako i ide u životu.

Dakle, sama sam bila aktivna gradjanka, taj populus, bila sam most, borac, taj neki novinar i bila sam kreator, tačnije videla kako i ta strana medalje izgleda. Takva mi natalna karta, tako je život isplanirao za mene, da prodjem sve, da vidim sve strane, da ih pri donšenju odluka i pravljenju životnih koraka, sve uzmem u obzir. Realnost uvek ima više perspektiva i ako hoćemo da budemo odgovorni lideri koji menjaju društvo moramo biti svesni svih tih perspektiva, ne samo naše. To se zove liderstvo. I naravno biti hrabri i vredni, uporni, odlučni da prepoznamo problem, nalazimo rešenja, čujemo sve strane i onda donosimo odluke, sprovodimo ih dosledno do kraja bez lenjosti i straha. Eh, al’ treba neko to i da uradi.

Posle ove faze, život mi isplanira i dodeli najvažniju ulogu, ulogu Majke. Da produžim život i stvorim budućnost. Ništa od Mahatme, Nelsona i Majke Tereze, zapravo od svega postadoh Majka. Eh, nije to malo, ko ima decu zna šta znači kreirati, odgajati i usmeravati jedan novi život. U mom slučaju tri nova života. Kakva sreća i blagoslov. Ta ista Majka Tereza je rekla: Hoćete nešto da učinite po pitanju mira u svetu? Onda volite i vodite računa o svojoj porodici i svojim bližnjima. Tako ćete najbolje doprineti Miru u svetu!
Ok, evo po njenoj formuli doprinosim i ja miru u svetu.

Medjutim, kako deca rastu, tako mi imamo više vremena. Pa sad, mogu da biram, sedim i džabalebarim ili nešto zanimljivije da uradim, da se pomerim. Razmišljam, vidi, ništa u životu nije slučajno. Ni jedno, jedino iskustvo kroz koje smo prošli nije se desilo slučajno. Ama baš svako je naznaka nečega, najava i priprema. Ni snovi koje smo imali u detinjstvu nisu slučajni. Pa se mislim, nisam valjda za džabe ušla u taj svet nenasilja.

Promešam kockice zvane moj život, bacim ih na sto i pogledam konture. OK, majka sam i to mi je realno najvažnija uloga u životu. Dobro. Umem da pišem. Ok, kažu da je potrebno da provedete 10.000 sati u nekoj aktivnosti da bi u tome postali profesionalac. U pisanju sam sigurno provela 10 puta 10.000 sati. Dakle, veština koju treba takodje uzeti u obzir. Mediji? Opet, više od 10.000 sati. Nenasilje: čuj, ceo život čitam i gledam i radim na tome. Više od 10.000 sati. I najvažnije, o čemu sam to maštala dok sam bila mala?!

Nisam od onih što mogu samo da sede i posmatraju nepravde oko sebe. Tip osobe sam koja mora nešto da uradi. Bar nešto. Na demonstracije da idem više ne mogu, neka neko prodje bar upola sati koliko sam ih ja provela na istim. Da budem opet u vlasti ni to ne mogu. Medijima bih se vratila, ali budimo realni, ja ovakva ne nalazim niti jedan medij na našem tlu gde bih videla sebe. Nisam egocentrična, već ne osećam identifikaciju ni sa jednim. Moram da uradim nešto! Ali šta? Obožavam decu. Umem sa njima. A šta su deca? Budućnost. Novi lideri, novi direktori, novi narodi. Dobro, nazire se put. Ali, da bih krenula tim putem moraću malo da se potrudim. Moraću prvo da donesem odluku, drugo da zanemarim mišljenja „dobronamerna“ ljudi oko sebe, čak i svojih najmilijih. Sve su to testovi. Najlakše je odustati i vratiti se letargiji i inerciji života. Za prave stvari moramo se pomučiti. Život nije lak.

Za promene korenite, o kojima ja sada ovde pišem, potrebno je ući duboko u svo to blato koje nas okružuje, i ići strpljivo, ali uporno do kraja. Vidim sebe kao nekoga ko je zasukao rukave, obuo gumene čizme i rešio da udje u tu baruštinu i čisti blato oko tih novih biljčica što se naziru da počinju da rastu. Nije lako, ljudi načelno ne vole da udju u blato, a obaška što ih i mrzi, treba živaca za decu, nije lako kada te život šamara sa svih strana i boriš egzistencijalne bitke. Kada si večito u blagoj depresiji, bez nade da će sutra biti bolje, jer kada pogledaš trenutnu političku scenu, izlazak Sunca kao da nije na vidiku. Teško je, znam. Sve razumem. Zamislite, čak razumem i te što su na vlasti. Čak i njih, a to mi je valjda najteže. Ipak, ja ne gledam u njih, retko palim TV, gledam u decu, gledam u budućnost, razmišljam o sitnim koracima, malim promenama, Kajzen filozofija, i vidim decu otvorenih očiju i uma, voljne da nauče ono što im se ponudi. Ako im ponudimo bes, agresiju, nerazumevanje, oni će to i naučiti. Ako im ponudimo strpljenje, osmeh, nadu, razumevanje, empatiju, oni će to usvojiti.

Ironija je u tome, što priželjkujemo svetlu budućnost, a sami dajemo primere mraka. Tu leži problem.

Znate li kako će oni sutra upravljati svetom? Kakve politike će voditi?

Upravljaće svetom onako kako ih mi danas učimo. Imaće vrednosti onakve kakve im mi danas dajemo.
Ti lideri budućnosti su sada mališani, koji tek otkrivaju svet i pokušavaju da shvate kako svet funkcioniše ili kako bi trebalo bar da funkcioniše.
Njihovi postupci, njihove odluke u budućnosti biće vodjene onim što im MI danas dajemo. Volela bih da zaista shvatimo koliko mi sada, baš u ovom trenutku, zapravo utičemo na svoju budućnost i budućnost svih nas. Mi upravo sada kreiramo tu budućnost.

Ja znam da, prvo, ovaj tekst malo ko od vas će pročitati do kraja. I sada se zahvaljujem baš tebi koji čitaš ove redove. To je moje svetlo. Ti si moje svetlo na kraju tunela. Pa makar nas bilo i svega dvoje ili troje. Razmisli o ovome što čitaš. Ne shvatamo da nije suština u lajkovima i pregledima koje ćemo imati, već u praksi koju ćemo sprovoditi.

Ni hiljade lajkova, retvitova, deljenja ne može da zameni makar jednu praktičnu stvar koju uradimo.

U ovom ludilu konflikata svetkog razmera, svaki pojedinac može da doprinese miru i boljem svetu sutra! Nema čekanja idealnog trenutka, jer idealan trenutak ne postoji, zapravo idealan trenutak je uvek SADA!

Mislila sam tada, krajem 90tih da sam pionir u nenasilju na našim prostorima, ispostavilo se da smo pioniri na svetskom nivou. Mislila sam za 10 godina to će biti uvršteno na faklutete, škole, u politici. Ali ne. Idalje smo pioniri. Otišli smo na svetskom nivou još dalje od mira. I budućnost trenutno ne obećava cveće i proleće, više vodi ka bombama i gladi.

Ali, ima jedna svetla tačka koja nam je dostupna, ona se zove: deca! Budućnost. Ti neki novi ljudi i sa njima treba raditi ukoliko želimo da menjamo budućnost.

I zato pionirski razmišljam: Bar jedno dete da uspem da „spasim“ znaću da sam spasila čitav jedan svet.

A svi oni koji misle da se svet ne može promeniti, govori samo o tome da oni nisu ti koji će ga menjati.

I nije slučajno ovaj blog ovako dugačak. Sa svakim pasusom otpadalo je po nekoliko ljudi. Neka je njih 10 počelo da čita. Njih 5 odustalo je posle trećeg pasusa, još troje posle naredna dva i još jedna osoba skoro pred kraj. Ostao si ti. Sad smo samo ti i ja u ovom našem virtuelnom razgovoru. Okreni se sad oko sebe. Sami smo. Čak i ako nekome čitaš naglas ovaj blog, veruj taj te odavno ne sluša.

Ako si pročitao i ovu poslednju rečenicu, ni to nije slučajno, onda jesi od onih čiji je zadatak da menja svet.

Šta će biti prva praktična stvar koju ćeš uraditi danas da promeniš svet?!
I ne mora da bude veliko. Ne potcenjuj moć bezbroj malih dela velikog broja ljudi. Samo uradi.

Srećno, hvala Ti i volim Te.

 [:]

[:sr]

Uhvatim sebe kako sam uredno, uveče, bez plana i namere, dohvatila mikser i mutim sve u 16.
Sedimo predveče tako, deca i ja, listamo jednu od onih blic žena, lisa, kuhinja i 22 magična recepta ove sezone, a sve sami kolači, torte i slatkiši. Ne znaš koji od kog je lepši, voda na usta ti krene samo dok gledaš taj baršunast krem i tu sjajnu glazuru. Nikada nisam volela recepte gde piše da ti treba tipa 16 ili 56 jaja, koje ni ceo kokošinjac za jedan dan ne proizvede, već ih skupljaš nedelju dana. Čim vidim tu količinu jaja odmah mi pozli. Uhvatim sebe sinoć, kako me je zarazilo ono dečije oduševljenje tipa: „Jao vidi mama i ovaj je lep, šta piše, kako se zove… A vidi ovaj mama, evo ova tri sad da nam praviš. A koji se tebi najviše svidja?!“ I zaraze me, pa listam ko pomahnitala po treći put istih magičnih 22 recepta i sve biram koji ću. Malo se namrštim kad vidim tu količinu jaja ili onaj deo „skuvati na pari“. To nikad nisam umela.

I ne znam ni sama kako, dok sam se okrenula, u sve 8 uveče uhvatim sebe da mi na stolu, sa narandžastom mušemom i belim cvetićima, stoji sto i jedna mala raznobojna posudica sa po 6 kašika ovoga, dve kašike onoga, odvojena belanca od žumanca, a mikser u ruci dok nameštam one mutilice. Gotovo, evo krenula sam da pravim, u sred srede, bez ikakvog realnog povoda i razloga, sve uredno mutim smesu za patišpanj, dok oni zatvaraju vrata od kuhinje, smeta im zvuk miksera u gledanju stote reprize veštice tinejdžerke.
I u duhu svih mojih pretkinja, mame, baka i prabaka, geni izlaze iz mene i dok si rekao keks, otvaram rernu, bockam čačkalicom, ko cela ženska linija mog porodičnog stabla, da proverim jal’ pečen iznutra patišpanj il’ nije. Hm, vata se malo na vrh. Vraćaj nazad u rernu. Još 5 minuta!

I dok me u prolazu pitaju: A šta praviš? Kako se zove?
Odgovaram, smišljajući naziv za nešto što je miks nekoliko recepata, izbačeno šta mi se ne svidja, dodato šta mislim da bi, kad zatvorim oči, odgovaralo kombinaciji ukusa i mirisa, sa prikrivenim osmehom u uglu usana, nesvesna da u trenutku izmišljam naziv: „ Zove se Mamina magična rapsodija“, izgovaram sva isflekana. Izeš ti to kuHanje, ako se nisi bar malo isflekao, liznuo, probao, ispekao, namazao jekodermom, vratio se nazad, ispekao opet, zaboravio na jekoderm i stavio samo malo pod hladnu vodu, isplakao zbog luka ili bar malo prosuo, uz tihi niz sramnih reči, da te deca ne čuju.

Mamina magična raspodija! Smejem se samoj sebi i sama sa sobom, jer su već odavno izašli iz iste prostorije. Zašto baš taj naziv?! Jer, umesto samo oraha, stavih i šaku prepečenih lešnika, računam lepše će biti, umesto milion jaja, stavljam svega par, dodajem šta ne piše, pa vadim s tajne police, onu malu čarobnu bočicu bordo, gotovo plavog, napitka, esencije šumskih borovnica, sa slovenačkih planinskih vrhova, što sam dobila kao tajni sastojak za pravljenje kolača, uz malko esencije vanile. Te umesto kuvanih žumanaca na pari, neki samo moj, onaj što uvek uspe, krem, prošaran topljenom čokoladom, malo mlevene plazne (to nigde ne piše, ni na jednom od istih magičnih 22 recepta), da zamiriši i da teksturu, vodjena idejom: Pa, svi vole plazmu, ne može da ne uspe. I kao da vidim zamišljene mi Džejmija Olivera i Rudolfa kako sede opušteno, pijuckaju kaficu, za tim istim stolom s narandžastom mušemom, prave mi društvo i potvrdjuju klimanjem glave i skrivenim namigivanjem, dok sama smišljam neki svoj sasvim novi, i naravno neponovljivi, jer po osećaju i „šta imam u kući, pretvori ono što nemaš u nešto što imaš“ radim, recept ove Mamine magične rapsodije. Nekako bečlijski mi zvuči, k’o s dvora neka torta. Pa se onda okuražim još više i prisetim svih malih tajni velikih majstora koje sam gledala na 24h kitchen za pravljenje ukrasa za tortu od topljene čokolade. Uspešna do pola, al’ ne odustajem. Idem mic po mic, deo po deo, rešena da se od sad, pa na dalje u životu vodim čuvenom japanskom Kajzen filozofijom. Ou, jea! Kajzen šta?, pitaju se neki.

Kajzen je japanska reč koja se odnosi na filozofiju iliti praksu da se uvek i kontinuirano ide u pravcu napretka, poboljšanja, u malim koracima, ali stalnim. Što bi naši rekli zrno po zrno, pogača.

S troje male dece teško je održavati spremljen stan na primer, ili postići sve što bi jedna “super mama” trebalo za srećno dete da postigne. Žonglerka. I stalno sam se nervirala oko toga. Ali, sad jok. Više ne. Samo mantram sebi: Marija, kajzen. Idemo. Mic po mic. Deo po deo.

I to u svakom smislu, malo po malo. Malo ja sredim, malo njih nateram, malo po malo menjam, ali kontinuirano. Ne gledam sve odjednom da uspem, već deo po deo. Ali taj deo počnem i završim do kraja. nema prekidanja i zato radim deo po deo, jer znam da to “malo” (npr deo sobe sredim, ne odmah ceo stan, kupim jednu stvar, ne odmah sve što mi fali, treba, uradim bar jedan dan vežbe), jer to malo mogu svakako da završim. Ne razmišljam da li je dan za tortu, da li imam sve sastojke, već uzmem činijicu, otvorim frižider, ladice, pa izvadim šta imam. Ne brinem odmah kakav će biti ishod, da li će zaista biti kao neka tortica s dvora u Beču. Ne. Krenem mic po mic. Hajde prvo patišpanj, za krem ćemo videti. Kuvanje na pari? Ma, ko kaže da mora?! Ili 265 jaja, ma ko kaže da mora?! Imam 3 jaja. Ok, pravim tako. Bitno je da uradim.

Kajzen znači prosto poboljšanje u odnosu na trenutno stanje, bilo kakvo poboljšanje. Napraviti tortu je bolje nego nemati je uopšte samo zbog toga, jer nemam meglomanskih 265 jaja u frižideru u datom trenutku. Promena, poboljšanje. Može biti i malo i veliko. Nije to važno. Bitno je da se sledeći korak, kako tako, unapredi u odnosu na trenutni, a posle ćeš ga još doraditi, popraviti, ne mora odmah da bude najbolje i savršeno. Malo po malo, mic po mic, korak po korak. Hiljadu kilometara se prelazi tako što prvo predješ 1 km. Ako predješ taj 1, možda i bude hiljadu, ali ako ne predješ ni taj 1, od hiljadu km nema ni govora. Kajzen!

Uvek ima razloga za promenu na bolje, a za to je “kai” (promena) i “zen” (dobro, mudrost) idealna tehnika. I da se manemo torte sad kao primera, u sferi ličnog razvoja, kajzen je način da izbegnemo uspone i padove koje nam donose veliki planovi i da usvojimo metod sitnih promena – 1 minut dnevno za poboljšanje korak-po-korak.

Dakle, bez obzira o čemu se radi u vašem životu, da li je reč o torti, započinjanju vežbanja, novog posla, nove veze, nije bitno šta je u pitanju. Ono što je bitno je da ne postavljamo grandiozne planove. Tipa, za tri meseca skinuću 45kg, ovo je čovek/žena mog života i već vidim dvorište ukrašeno belim cvećem i moju belu venčanicu, tan’tan’taran čuje se svadbeni marš, a tek smo razmenili brojeve telefona…ili za 4 meseca postaću instruktor joge, a nikad nismo bili ni na jednom času, već nam se praksa joge svodi na milion pregledanih youtube video klipova.

Ono što je ključ, za na primer učenje stranog jezika ili sređivanje kuće i bilo koju aktivnost, jeste da nas kajzen uči da sebi NE POSTAVLJAMO velike ciljeve za čije je ostvarenje potrebno da se steknu komplikovani uslovi. Ako nam za taj čas joge treba da izlazimo ranije s posla, rizikujemo da li će nam autobus stići na vreme, nemamo dovoljno finansija za časove, od toga mili moji nema ništa. Okačite mačku o rep.

Ali, ako kažemo sebi: Ok, evo radiću vežbe svakog dana 1 minut. Na primer plank vežbe, ono kad u polu skleku treba da izbrojimo do minut ili dva, kad shvatimo koliko je samo 1 minut zapravo dugačak i nikako da mu dodje kraj. Kajzen tehnika od jednog minuta znači da možete odabrati samo jednu vežbu i raditi je kod kuće, ali je treba ponavljati svakog dana u isto vreme. Posle nekog vremena, produžite taj minut u dva, pa u tri… Posle izvesnog vremena, a da nismo ni primetili, shvatićemo da je došlo do ozbiljnog poboljšanja, bilo da je kuća spremljena, zategli se mišići, on-ona nas poziva da upoznamo roditelje ili počnemo da živimo zajedno, ili na španskom znamo da sastavimo čak celu jednu rečenicu koja ima smisla.

Ili pak, eto nama gotove magične rapsodije od torte u frižideru.

I za kraj, samo da vam kažem da se patišpanj baš fino ispekao, iako nema zilion jaja u sebi, a da je fil izazovno lep. Što se ukrašavanja tiče, pa neke figurice su se izlomile odmah, a neke su čak ostale u životu. Malo po malo. Dan po dan. Korak po korak. A za ukus, evo ni sama ne znam da li bih sad pre zavirila nos u frižider, čisto da malo popričam s tom magičnom rapsodijom ili da kliknem POST i objavim tekst. Izazovi, izazovi! Ali, pošto pričam o promenama i jednoj odličnoj tehnici, a obično od silnih pundravca, znate već gde, hoću sve, sad i odmah, eto menjam se i po kajzenu ipak ću završiti prvo ovo što sam započela i kliknuti POST, a onda zasluženo se malo družiti s tom magičnom i rapsodičnom damom s dvora zvanom: Tortica!

PS: Od sutra počinjem da vežbam! Časna pionirska! 😀

PPS:

A, možda bi bolje bilo početi od ponedeljka, onako, kao pravi početak?!

Hm, imam utisak kao da me neko krišom posmatra.

Oh, zdravo druže kajzen, pa ‘de si ti ceo moj život? Toliki put si prevalio, čak iz Japana. O’š torticu?!

 
[:en]Uhvatim sebe kako sam uredno, uveče, bez plana i namere, dohvatila mikser i mutim sve u 16.
Sedimo predveče tako, deca i ja, listamo jednu od onih blica žena, lisa, kuhinja i 22 magična recepta ove sezone, a sve sami kolači, torte i slatkiši. Ne znaš koji od kog je lepši, voda na usta ti krene samo dok gledaš taj baršunast krem i tu sjajnu glazuru. Nikada nisam volela recepte gde piše da ti treba tipa 16 ili 56 jaja, koje ni ceo kokošinjac za jedan dan ne proizvede, već ih skupljaš nedelju dana. Čim vidim tu količinu jaja odmah mi pozli. Uhvatim sebe sinoć, kako me je zarazilo ono dečije oduševljenje tipa: „Jao vidi mama i ovaj je lep, šta piše, kako se zove… A vidi ovaj mama, evo ova tri sad da nam praviš. A koji se tebi najviše svidja?!“ I zaraze me, pa listam ko pomahnitala po treći put istih magičnih 22 recepta i sve biram koji ću. Malo se namrštim kad vidim tu količinu jaja ili onaj deo „skuvati na pari“. To nikad nisam umela. I ne znam ni sama kako, dok sam se okrenula, u sve 8 uveče uhvatim sebe da mi na stolu, sa narandžastom mušemom i belim cvetićima, stoji sto i jedna mala raznobojna posudica sa po 6 kašika ovoga, dve kašike onoga, odvojena belanca od žumanca, a mikser u ruci dok nameštam one mutilice. Gotovo, evo krenula sam da pravim, u sred srede, bez ikakvog realnog povoda i razloga, sve uredno mutim smesu za patišpanj, dok oni zatvaraju vrata od kuhinje, smeta im zvuk miksera u gledanju stote reprize veštice tinejdžerke.
I u duhu svih mojih pretkinja, mame, baka i prabaka, geni izlaze iz mene i dok si rekao keks, otvaram rernu, bockam čačkalicom, ko cela ženska linija mog porodičnog stabla, da proverim jal’ pečen iznutra patišpanj il’ nije. Hm, vata se malo na vrh. Vraćaj nazad u rernu. Još 5 minuta!
I dok me u prolazu pitaju: A šta praviš? Kako se zove?
Odgovaram, smišljajući naziv za nešto što je miks nekoliko recepata, izbačeno šta mi se ne svidja, dodato šta mislim da bi, kad zatvorim oči, odgovaralo kombinaciji ukusa i mirisa, sa prikrivenim osmehom u uglu usana, nesvesna da u trenutku izmišljam naziv: „ Zove se Mamina magična rapsodija“, izgovaram sva isflekana. Izeš ti to kuHanje, ako se nisi bar malo isflekao, liznuo, probao, ispekao, namazao jekodermom, vratio se nazad, isplakao zbog luka ili bar malo prosuo, uz tihi niz sramnih reči izgovorenih s tvojih usana.
Mamina magična raspodija! Smejem se samoj sebi i sama sa soom, jer su već odavno izašli iz iste prostorije. Zašto baš taj naziv?! Jer, umesto samo oraha, stavih i šaku prepečenih lešnika, računam lepše će biti, umesto milion jaja, stavljam svega par, dodajem šta ne piše, pa vadim s tajne police, onu malu čarobnu bočicu bordo, gotovo plavog, napitka, esencije šumskih borovnica, sa slovenačkih planinskih vrhova, što sam dobila kao tajni sastojak za pravljenje kolača, uz malko esencije vanile, te umesto kuvanih žumanaca na pari, neki samo moj, onaj što uvek uspe, krem, prošaran topljenom čokoladom, malo mlevene plazne (to nigde ne piše, ni na jednom od istih magičnih 22 recepta), da zamiriši i da teksturu. I kao da vidim zamišljene mi Džejmija Olivera i Rudolfa kako sede opušteno, pijuckaju kaficu, za tim istim stolom s narandžastom mušemom, prave mi društvo i potvrdjuju klimanjem glave i skrivenim namigivanjem, dok sama smišljam neki svoj sasvim novi, i naravno neponovljivi, jer po osećaju i „šta imam u kući, pretvori ono što nemaš u nešto što imaš“ radim, recept ove Mamine magične rapsodije. Nekako bečlijski mi zvuči, ko s dvora neka torta. Pa se onda okuražim još više i prisetim svih malih tajni velikih majstora koje sam gledala na 24h kitchen za pravljenje ukrasa za tortu od topljene čokolade. Uspešna do pola, al ne odustajem. Idem mic po mic, deo po deo, rešena da se od sad pa na dalje u životu vodim čuvenom japanskom Kajzen filozofijom.
Kajzen je japanska reč koja se odnosi na filozofiju iliti praksu da se uvek i kontinuirano ide u pravcu napretka, poboljšanja, u malim koracima, ali stalnim. Što bi naši rekli zrno po zrno, pogača.
S troje dece teško je održavati spremljen stan na primer, i stalno sam se nervirala oko toga. Ali, sad jok. Više ne. Samo mantram sebi: Marija, kajzen. Idemo. Mic po mic. Deo po deo.
I to u svakom smislu, malo po malo. Malo ja sredim, malo njih nateram, malo po malo menjam, ali kontinuirano. Ne gledam sve odjednom da uspem, već deo po deo. Ne razmišljam da li je dan za tortu, da li imam sve sastojke, već uzmem činijicu, otvorim frižider, ladice, pa izvadim šta imam. Ne brinem odmah kakav će biti ishod. Ne. Krenem mic po mic. Hajde prvo patišpanj, za krem ćemo videti. Kuvanje na pari? Ma, ko kaže da mora?! Ili 265 jaja, ma ko kaže da mora?! Imam 3 jaja. Ok, pravim tako. Kajzen znači prosto poboljšanje u odnosu na trenutno stanje, bilo kakvo poboljšanje. Napraviti tortu je bolje nego nemati je uopšte samo zbog toga, jer nemam meglomanskih 265 jaja u frižideru u datom trenutku. Promena, poboljšanje. Može biti i malo i veliko. Nije to važno. Bitno je da se sledeći korak, kako tako, unapredi u odnosu na trenutni, a posle ćeš ga još doraditi, popraviti, ne mora odmah da bude najbolje i savršeno. Malo po malo, mic po mic, korak po korak. Hiljadu kilometara se prelazi tako što prvo predješ 1 km. Kajzen!
Uvek ima razloga za promenu na bolje, a za to je “kai” (promena) i “zen” (dobro, mudrost) idealna tehnika. I da se manemo torte sad kao primera, u sferi ličnog razvoja, kajzen je način da izbegnemo uspone i padove koje nam donose veliki planovi i da usvojimo metod sitnih promena – 1 minut dnevno za poboljšanje korak-po-korak.
Dakle, bez obzira o čemu se radi u vašem životu, da li je reč o torti, započinjanju vežbanja, novog posla, nove veze, nije bitno šta je u pitanju. Ono što je bitno je da ne postavljamo grandiozne planove. Tipa, za tri meseca skinuću 45kg, ili za 4 meseca postaću instruktor joge, a nikad nismo bili ni na jednom času, već nam se praksa joge svodi na milion pregledanih youtube videa. Ono što je ključ za na primer učenje stranog jezika ili sređivanje kuće i bilo koju aktivnost, jeste da nas kajzen uči da sebi NE POSTAVLJAMO velike ciljeve za čije je ostvarenje potrebno da se steknu komplikovani uslovi. Ako nam za taj čas joge treba da izlazimo ranije s posla, rizikujemo d ali će nam autobus stići na vreme, nemamo dovoljno finansija za časove, od toga mili moji nema ništa. Okačite mačku o rep. Ali, ako kažemo sebi: Ok, evo radiću vežbe svakog dana 1 minut. Na primer plank vežbe, ono kad u polu skleku treba da izbrojimo do minut ili dva, kad shvatimo koliko je samo 1 minut zapravo dugačak i nikako da mu dodje kraj. Kajzen tehnika od jednog minuta znači da možete odabrati samo jednu vežbu i raditi je kod kuće, ali je treba ponavljati svakog dana u isto vreme. Posle nekog vremena, produžite taj minut u dva, pa u tri… Posle izvesnog vremena, a da nismo ni primetili, shvatićemo da je došlo do ozbiljnog poboljšanja, bilo da je kuća spremljena, zategli se mišići, ili na španskom zanmo da sastavimo čak celu jednu rečenicu koja ima smisla. Ili pak, eto nama gotove magične rapsodije od torte u frižideru.
I za kraj samo da vam kažem da se patišpanj baš fino ispekao, iako nema zilion jaja u sebi, a da je fil izazovno lep. Što se ukrašavanja tiče, pa neke figurice su se izlomile odmah, a neke su čak ostale u životu. Malo po malo. Dan po dan. Korak po korak. A za ukus, evo ni sama ne znam da li bih sad pre zavirila nos u frižider, čisto da malo popričam s tom magičnom rapsodijom ili da kliknem POST i objavim tekst. Izazov, izazov! Ali, pošto pričam o promenama i jednoj odličnoj tehnici, a obično od silnih pundravca, znate već gde, hoću sve, sad i odmah, eto menjam se i po kajzenu ipak ću završiti prvo ovo što sam započela i kliknuti POST, a onda zasluženo se malo družiti s tom magičnom i rapsodičnom damom s dvora zvanom: Tortica!
PS: Od sutra počinjem da vežbam! Časna pionirska! 😀
Pps: možda bi bolje bilo početi od ponedeljka, onako, kao pravi početak. Hm, imam utisak kao da me neko krišom posmatra. Oh, zdravo druže kajzen, pa de si ti ceo moj život? Toliki put si prevalio, čak iz Japana. Oš torticu?!

 [:]

[:sr]
Osećanje, emocija u nama. Ljubav je sve, to smo mi. Verovali ili ne, ali mi to jesmo. Kao što nesvesni dišemo, tako svakog trenutka volimo. Nešto volimo, uvek nešto volimo, pa makar to bilo da “volimo da nam se ne desi nešto neprijatno”. Zašto? Zato što nas neprijatnost boli. Zato što je u ljubavi sve lepše. Ali, ono što ne znamo, jer ne verujemo u ljubav, jeste činjenica da ljubav mora i da boli. Ona je takva. Ljubav je toliko potpuna da ona sa sobom mora da donese i iskustvo bola.
Neko će reći:
“Ali meni je ravno, potpuno mi je svejedno”.
Reći će čak: “Ja sam dostigao takav mir da mi je sve ok, da što god da mi se desi ne može da me poremeti.”
Ali, ja vam ovde moram napomenuti da je ljubav sve, samo nije ravna!
Ljubav je i bol, i sreća, i radost, i tuga, i gore, i dole!
Ljubav je sve, samo nije ravna!
Čak i Buda, Isus, Muhamed, ma koliko god umeli da budu mirni, oni su sve samo nisu ravni.
Njima uopšte nije svejedno! Njih boli, ali nemaju problem sa bolom. Ne beže od bola. Bol uvećava njihovu ljubav, čini je jačom. Bol prethodi egzaltaciji.
Pri tome, ne kažem da treba mazohistički shvatiti ovo moćno osećanje. Cilj ljubavi koja se manifestuje kroz bol nije da to bude trajno stanje, već da donese veću radost, bolje razumevanje tog blaženstava koje potom nastupa u ljubavi. Ljubav su talasi, promene. Ona kreira promene. Bez ljubavi nema istinskih promena. Ona je iznad duha, iznad materije, iznad svega.
Ljubav nije moguće siliti. To zapamtite. Ako želite ljubav, dozvolite joj da vam se sama pokaže i pojavi u onom obliku koji je sama izabrala. Afirmišite ljubav, ali ne i oblik u kom će vam doći. Momenat iznenadjenja kada je prepoznate vredi više od bilo kog dijamanta na ovom svetu koji vam može doći u život. Vi možete afirmisati odredjen oblik nje, ali to nije ona sama. Nije onaj predivni oblik koji vam treba. Ljubav zna šta je to što vama zaista treba, dozvolite joj da vam dodje baš takva.
I ne zaboravite da ljubav ne košta!
Ovo je ključno da shvatite: Ljubav je besplatna! Nije poenta da je kupite, već da joj se otvorite!
Ako ste je platili, znajte da onda to što vam se dešava nije ljubav. To se zove onda drugim imenima.
Vratimo se bolu… Setite se samo kreacije života, dolazak bebe na svet! Koliki bol prethodi tom najsavršenijem trenutku kada vaše dete stave u vaše naručje! E, to je sve ljubav. Ceo taj burni proces je ljubav. Počev od ideje, želje, do realizacije. Sve je, samo ravna nije!
I ne, ne možete da je kupite sve i da hoćete, to jednostavno tako ne funkcioniše u svetu prirode odakle dolazimo i odakle sve dobijamo!
Ljubav možete samo dobiti i dati besplatno! Zato, Volite se, ništa vas ne košta!

 [:]

[:sr]Au, ovi tabloidi su takvo zlo! Ne gledam, ne čitam ih i ne znam ni koji sve postoje. Danas naidjem na neki od njih i u šoku sam, nikako da dodjem sebi. Naravno da imam svest o ovome godinama, čak mnogo više od toga.

Ali, ta energija zla se stravično pojačala…. Pršti od zloćudnosti, uništavnja trunke ljudskog u onome ko ih uzme u ruke.
Novinar sam i dajem sebi apsolutno za pravo da ovo komentarišem. Svojevremeno sam držala predavanja na temu analize medijskih manipulacije tokom bombardovanja Srbije, kao i u drugim konfliktima u svetu i kako mediji kreiraju svest ljudi. Medijska manipulacija od strane svetskih medijskih konglomerata nije ništa manja, samo je suptilnija, perfidnija i jednako zloćudna. Ali ovo djubre….

Ruke ću oprati, ali mozak će mi se čistiti do kraja dana, sigurna sam.

Pri tome ja imam svest o ovome, strah me je kada pomislim šta je sa ljudima koji nemaju svest o zlu koje im se dešava dok čitaju takve stvari!!!
Sve države koje bi tu trebalo da uvode red, naravno finansiraju, hrane i podržavaju iste i stalno smo u začaranom krugu. Edukacija čitalaca i edukacija posebno “novinara” (iliti tračara u ovoj opciji) je jedini spor, ali moguć proces! Još je gore nego što je bilo!

[:]

[:sr]Verujem u život, u energiju, verujem u Boga, Budu, Muhameda, Mojsija, Isusa, ma kako god ga nazivali u bilo kojoj religiji.
Ali, verujem na meni svojstven način. Imam neki svoj pristup svemu tome.
Ne verujem ni u kakve kazne, pakao i slično, ali verujem da radi nekog balansa, harmonije i ravnoteže u životu, ponekad moramo proći kroz sav taj bol o kom mnogi pričaju.

Ja to zovem čišćenje radi dece, da ne bi svojim potomcima ostavili na naplatu naše velike greške koje smo učinili vrlo svesno čineći zlo.
Ljudi svesno čine loša dela, to je činjenica. Verujem da radi te harmonije moramo naučiti da u životu donosimo svesne odluke koje neće uzrokovati zlo bilo kome. To se uči, za to je potrebna disciplina.
Kada to kažem, mislim na punu svest i osećanje pripadnosti i zajedništva izmedju ljudi i prirode.
Mislim na činjenje stvari iz čiste ljubavi prema sebi, prema drugima.
Svi smo mi ljudi, životinje, biljke deo jednog ogromnog sistema, Univerzuma, koji postoji na milione godina pre nas.
Ako je taj sistem opstao, onda je to samo zato što u svemu postoji nekakav balans i ravnoteža, počev od neba, planeta i zvezda, kontinenata, yemalja, gradova, ulica, pa do naših komšijskih odnosa, kao jednog malog univerzuma.

Dakle, smatram da treba da poštujemo sve i svakoga oko nas, da poštujemo sebe, svoj život i budemo zahvalni na svakom danu koji živimo.
Ali vidiš, to jako malo ljudi radi. Veoma mali procenat čovečanstva.
Možda je to nekoj kulturu blisko razmišljanje, ali čini mi se da sada u svetu sve više to postaje neka vrsta kolektivne svesti o životu,
o našoj svrsi postojanja. Kao neko kolektivno budjenje, nekakva evolucija čovekove misli.
I nema nikakve veze sa kulturološkom i religijskom osnovom.

Dakle, i ti i ja smo u tome isti bez obzira odakle smo i ko smo.Suština je ista, iako smo različiti.
Ja bar to tako vidim i ne mislim da je tu bilo šta nenormalno i da treba da te plaši bilo šta što ti se dešava u životu.
Zaista, ti koji čitaš ovo, nemaš razloga za strah! Ako prolaziš kroz težak period u životu, ne boj se. Sve je uredu.
Upoznaješ sebe, život u svim njegovim fantastičnim bojama i u svoj njegovoj moći.
Ta moć života nema za cilj da ti učini nešto ružno. Da je to tako, života na planeti odavno ne bi ni bilo.
To je jednostavna istina.
Dozvoli životu da ti se dešava bez straha, jer će te svakako odvesti na neko novo lepo mesto.
Baš tamo gde treba da budeš.

[:en]I believe in life, in energy, in God, Buddha, Muhammed, Moses, Jesus, however he is called in any religion.
But, I believe in my own unique way. I have my own approach.
I don’t believe in any kind of punishment, hell and the likes of it, but I believe that for the sake of balance and harmony in life, we sometimes have to go through all that pain that many speak of.
I call it cleansing for the children; so we do not leave our greatest mistakes – our conscious evildoings – for our descendants to pay for.
People consciously commit bad deeds, that is a fact. I believe that for the sake of harmony we must learn to make conscious decisions in life which will not bring evil upon anyone. This is something that is learnt, discipline is needed. When I say this, I mean full awareness and a sense of belonging and unity between people and nature. I mean doing things out of love for oneself and others.
People, animals, plants – we are all part of an enormous system, the Universe, which has existed for millions of years before us.
If that system has survived, it is only because there is a kind of balance and harmony in everything, starting from the sky, planets and stars, continents, countries, cities, streets, down to our neighbourly relations which are in a sense a small universe of their own.
Therefore, I believe that we should respect everything and everyone around us, that we should respect ourselves, our own lives and be grateful for every day that we are alive.
But you see, so few people do this. A very small percentage of humanity.
Maybe this way of thinking is close to some cultures, but it seems to me that it is becoming more and more some kind of collective consciousness of life, of our purpose of existence. As if it were a collective awakening, some kind of evolution of the mind.
And it has nothing to do with cultural and religious grounds.
Therefore, both you and I are the same, no matter where we are from and who we are. The essence is the same, even though we may be different.
At least this is how I see it, and I don’t think there is anything abnormal about it or that we should be afraid of anything that is happening in life.
Really, you who are reading this, there is no reason to fear! If you are going through a hard period in life, don’t be afraid. Everything is alright.
You are getting to know yourself, your life in all its fantastic colours and all its glory.
The power of life has no aim to do bad by you. If it were so, life on the planet would have stopped existing a long time ago. That is the simple truth.
Let life happen without fear of it, because it will take you to a new, beautiful place.
Exactly where you are supposed to be.

[:]

[:sr]Čemu ta potreba da sebe poredimo s drugima? Čemu ta potreba da od drugih dobijemo priznanje? Čemu ta potreba da se drugima upravo radi toga dodvoravamo?
Šta je uopšte dodvoravanje? Umeće prilagodjavanja tudjeg mišljenja sopstvenim potrebama. Kulturno dodvoravanje to bolje opisuje kao vrstu unutrašnjeg kompleksa niže vrednosti koja dovodi do toga da odbacujemo ono što jesmo smatrajući ga nižom vrednošću i lošijim u odnosu na nekog drugog. Čemu?
Ko nas je uopšte ubedio da nismo dovoljno dobri? Odakle tako duboko usadjen poriv da je tudje bolje i da to drugo ocenjuje ovo naše? Zašto sebe prepuštamo na milost i nemilost drugima? Zašto nismo svoji već tudji? I tu sreće nema.
Sreće tu nema, ne zato što smo mi drugima loši, već zato što mi drugima realno nismo važni. Tudja reakcija u odnosu na nas zapravo je samo njihov odgovor samom sebi. Ubedjivanje njih samih da su bolji od tog drugog sa kim se takodje uporedjuje. Jer, i taj kome se dodvoravaš se uporedjuje, i to se uporedjuje upravo sa tobom dok mu pričaš i tražiš odobravanje. Ne traži odgovor od drugog, nema ga. Nema ga, jer nema odgovore ni za sebe, a kamoli za tebe. Ne troši vreme da ubediš bilo koga u ono što jesi ili nisi, u ono što osećaš, jer taj drugi to ne može da oseti. I opet, ne zato što neće, već samo zato što svako već bori sopstvene bitke. Svakome je pogled već prepunjen sobom i nema prostora da vidi drugog. Da ga stvarno vidi! Svako će tvoj problem gledati kroz sopstveni spektar, sopstvenu vizuru onoga što sam oseća i neće moći da ti da TVOJ odgovor. Nema ga. Jednostavno niko drugi, do nas, nema naše odgovore. Zato je i besmisleno porediti se, zato je i besmisleno tražiti priznanje, zato je i besmisleno dodvoravati se.
Očekuješ nagradu, ako ubediš nekoga da je dobro to što jesi? Kakvu nagradu? Priznanje? Novac? Uslugu? Zar zaista veruješ da ne možeš stići tamo gde si krenuo bez tudje usluge? Bez tudje pažnje, bez tudje ljubavi? Kako da dobiješ tudju ljubav, ako samog sebe ne voliš? Kako da pokažeš ono što sijaš drugome, ako ga gušiš, ako ga kriješ, ako ga sam ne vidiš, pa ni ne znaš šta treba da pokažeš? Kako da pokažem svoju lepotu svetu, ako sama ne znam gde je i u čemu je? Moram prvo samu sebe da pronadjem i to uopšte nije lako. Previše je blokada u nama usadjeno koje treba otkloniti da bih trošila svoje vreme da ubedim drugog da ubedi mene kako je iza te blokade nešto lepo.
Nemam ti kad i zato mi nemoj ništa zameriti. Ne radi se o tebi, već o meni se radi ovde. Mučim iste muke kao i vasceli svet oko mene. I nemam nameru da drugima oduzimam njihovo dragoceno vreme, jednako kao što na prvom mestu nemam nameru da samoj sebi trošim sopstveno vreme na borbu sa vetrenjačama, sa drugima. Ali, zato imam sve vreme ovog sveta za ljubav koju umem, bez poremca, da prepoznam u tudjim očima bilo deteta, zrelog čoveka ili bića u poodmaklim godinama. Nemam ti kad za laž kada je vidim u tudjim očima, ne zato što je prezirem. Ne, ne više. Ne prezirem tudju laž i neiskrenost, jer mi je jasno kakve se bure i borbe kriju iza toga, muke sa sopstvenim demonima. Ne prezirem, već samo niti imam šta da tražim u tudjoj borbi, niti imam vremena na pretek.
Život je kratak. Videla sam to u očima ljudi u poodmaklim godinama, tu svesnost da je život samo iskra, varnica na novogodišnjoj prskalici koja se ugasi taman kada si se opustio i počeo da uživaš u njenoj igri i plesu tih iskri. Njihove oči su mi bez reči rekle koliko je život kratak, kolika je život misterija oko koje nema potrebe da trošiš toliko briga, toliko vremena na tudja odobravanja, na dodvoravanja. Dozvoli prskalici neka baca iskre oko sebe i ne boj ih se, dozvoli sebi da se opustiš u toj igri što pre, kako bi i samo uživanje i lepota potrajala bar za jedan treptaj ili dva duže. Isuviše je kratko da zveram u tudje ili odvlačim tudju pažnju sa njihove prskalice da me ubede kako moja ima divne iskre.
Nemam ti kad i zato mi nemoj što zamjerit!

[:en]Why do we have a need to compare ourselves with others? Why do we have the need to get recognition from others? Why the need to seek adulation from others for these reasons?
What even is flattery? The art of adjusting the opinions of others to our own needs. Cultural flattery better explains this as an inner inferiority complex which leads us to reject the person we are, considering ourselves of lower value compared with others. What for?
Who even convinced us we are not good enough? Where did such a strong belief that others are better and they are judging us come from? Why do we leave ourselves to the mercy and cruelty of others? Why are we not our own, but someone else’s? There is no happiness there.
There is no happiness there, not because we are not good enough for others, but because we are not important to others. Their reaction to us is really just their answer to themselves. Convincing themselves that they are better than the other person they too are comparing themselves to. Because, the same person you are seeking adulation from is comparing himself to you just as you are asking for their approval. Don’t seek answers from others, they don’t have any. They don’t have any because they don’t even have an answer for themselves, let alone you. Don’t waste time convincing anybody of who you are or aren’t, of what you feel, because they cannot feel what you feel. Once again, this isn’t because they don’t want to, but because everybody is already fighting their own battles. Everyone’s view is already flooded with images of themselves and they aren’t able to see others. To really see them! Every person will look at your problem through their own eyes, their own vision of what they are feeling; they won’t be able to give an answer for YOUR problem. They don’t have it. Simply, nobody else has our answers. This is why it is absurd to compare yourself with them, why it is absurd to seek recognition, why it is absurd to seek flattery.
Are you expecting a prize if you convince someone that who you are is good? What kind of prize? Recognition? Money? A favour? Do you really believe that you cannot achieve what you started without the favours of others? Without the attention or love of others? How are you to gain the love of others, when you do not love yourself? How are you to dazzle others, when you are suffocating and hiding yourself, not seeing or knowing what is dazzling about you? How do I show my beauty to the world, if I myself do not know where it lies? Firstly, I have to find myself and that is not easy. There are too many constraints within us which we need to release ourselves from instead of wasting our time convincing others to convince us that beauty lies behind those constraints.
I don’t have the time for it, don’t hold it against me. It’s not about you, it’s about me. I am fighting the same battles as the whole world around me. And I don’t have the intention of wasting the precious time of others equally as much as I first and foremost don’t have the intention of wasting my own time tilting at windmills. And that is why I have all the time of this world for the love I can recognize, without exception, in the eyes of any child, grown man, or elderly person. But I don’t have the time for lies when I see them in the eyes of others, not because I despise them. No, not anymore. I don’t despise lies and dishonesty, because I understand what troubles and struggles are hiding behind them – battles with inner demons. I don’t despise them, I just don’t have anything to look for in others’ battles, nor do I have time to spare.
Life is short. I have seen it in the eyes of the old, this awareness that life is just a spark on a New Year’s sparkler, which goes out right when you begin to relax and enjoy its dance. Their eyes showed me, without words, how short life is, what a mystery it is, over which there is no need to waste so much worry and so much time on the approval of others, flattery. Let the sparkler flicker and do not be afraid of the sparks, allow yourself to relax as soon as possible, so that the joy and beauty lasts for just a blink or two longer. It’s too short to stare at others, or to distract others’ attention from their own sparkler, just to convince me how beautifully my own flickers.
I don’t have the time, so don’t hold it against me!

[:]

[:sr] 

Svratila sam danas posle posla do Bio Hrane, pored mog ulaza. Čekala sam na red. Zanimljivo je da su sve te radnjice Bio hrane nekako majušne, gotovo skučene, ali dok čekaš nisi nervozan. Ili bar ja nisam. Dočekala sam svoj red. Radnjica se ispraznila i žena me pogleda sa osmehom i kao da krijemo nas dve neku našu zabavnu tajnu obrati mi se:

“Pa, gde si komšinice? Šta ima?”.

I meni je nekako zasijalo lice pa se i oči pretvoriše u osmeh i kažem:

“Ma, evo standardna ludnica….

Otišao mi najstariji na ekskurziju jutros…

Prvi put…

Znaš…

Prva ekskurzija!”
“O, pa to je sjajno…”, reče ona.

I onda me pogleda značajno i pita:

“I, šta si mu rekla pred prvu ekskurziju?”.
Nasmejem se još više i kažem iskreno:
“Pa, sem onog uobičajenog da sluša učiteljicu, obrati pažnju da svi drugari budu deo ekipe, da niko nije sam…rekla sam mu:

Slušaj u celoj priči jedino je važno da ti bude lepo, jer će ti ovo biti dugo divna uspomena. Provedi se, zabavljaj i uživaj. To je ekskurzija”.

Ispričasmo se nas dve još poprilično, kao da se znamo već sto godina, od neke naše nepostojeće zajedničke ekskurzije i vratih se kući. Nakupio se red….u toj majušnoj Bio hrani.
I sad, sedim kod kuće, noće je, mir, tišina, ostali mališani spavaju, a ja obilazim njegov krevet i shvatim, ma šta obilazim, prazan je, na ekskurziji je. I nešto se rastužim.

Nekako mi je prazno. Iako je bio na nekoliko dana van kuće već više puta.

Nije prvi put da nije tu, ali šta ja znam, ovog puta mi je nekako drugačije prazna soba i već mi se skupljaju u očima, znate već šta…ali pomislim:

“A ne, nećeš ga vala majci, osetiće, znaš i sama koliko je jaka ta veza mama-dete”.

I shvatim da je njemu lepo, da je srećan, jer je otišao toliko uzbudjen, nasmejan, ustao je ujutro na moj prvi dodir, bez da sam ga dozivala bar sto puta da ustane. Ne, ne, ustao je kao strela… Sa osmehom. Srećan i presrećan zbog avanture koja ga očekuje, one prvi put u životu. Sa drugarima i učiteljicom. Ekskurzija.
I onda shvatim. To je to. Evo ga…vraća se osmeh na lice. Opet sam i ja srećna, jer znam koliko je on sada u ovom trenutku srećan. Čim je on srećan i ja sam srećna. I razmišljam, iz svoje perspektive, svog iskustva, nije važno da li smo mi mame i tate spremni, već je važno da li su oni, deca, spremni.

A jesu,često su spremniji pre nas, roditelja.

Spremniji su pre nas i za svoj prvi korak,

svoj prvi polazak u školu,

svoju prvu ekskurziju,

svoju prvu simpatiju, devojku, dečka,

svoj prvi odlazak od kuće, u Ameriku ili gde god….

I zaista nije suština u odgajanju dece da se pitamo da li smo MI spremni,

već da osetimo, oslušnemo i dozvolimo im da nam pokažu da li su ONI spremni.

A oni su obično spremniji od nas….. Zapamtite to!

Osmeh!

Živela prva ekskurzija!

 [:]

[:sr] [:en] [:]

[:sr]

Šta to beše istorija i da li se to maže na ‘leba? Zašto me tišti ovaj 12. mart, koji sam jednog tužnog dana provela ispred zgrade Vlade Srbije kada je ubijen jedan od nebeskihljudi koje je ova država imala čast da ima?! Da, mislim na Zorana Djindjića, ali u Srbe je kanda kratka pamet vazda bila ili podmitljiva ćud, pa je menja zavisno od toga ko ima moć. Zašto? Jer, nemamo sebe, znamo samo da budemo potčinjeni ili ratnici, ali to dovoljan izgovor nije da tako lako i brzo zaboravimo šta je taj isti Zoran Djindjić imao hrabrosti da uradi. I kakve je uloge današnji sveti duče imao nekada ili je možda u medjuvremenu nastupilo prosvetljenje… Ne znam, nisam pametna, a na to sam i plava, pa mi ne zamerite, to mene samo tišti ovaj čuveni datum.

Svi hoće samo da napadaju državnu vlast uz kuknajvu i žalopojke i hoće svi samo da im država pomogne, to je postao nacionalni sport u Srbiji, reče on, a ne tako retko tvrdi da za sve što ne valja u Srbiji nisu on i njegovi krivi! A svi zaćutaše, iščekujući kako će nas ON spasiti.
Ma, nije valjda?!
Ja ne znam od kada za Vas datira istorija Srbije, ali za mene, iako nisam istoričar, datira od kada je prvi pećinski čovek pronašao sklonište u nekoj od pećina, možda u blizini Lepenskog vira, te napravi malu statuu u slavu žene, majke, života, majke prirode ili čega god kažu arheolzi.
A za nekoga kao da istorija Srbije počinje od trenutka demokratskih promena u Srbiji 2000te godine. Kao da pre toga on nije „ni luk jeo, ni luk mirisao“, kako sam kaže. Kao da nije nikada pre učestvovao u kreiranju iste. A jeste, svi znamo da jeste, samo ne znam zašto smo toliko zanemeli. Od čuda valjda!
Pa nije istorija Srbije počela od kada je pokojni Djindjić došao na čelo Vlade, pa onda, nakon njega, neki izgubljeni kadrovi, željni ‘leba i igara uništiše sve živo i neživo u Srbiji. A on, prethodnik i naslednik Djindjićev, kao da nije bio deo iste nam realnosti gde ‘leba da jedemo nismo mogli u prodavnicama da kupimo, već su žene mesile ‘leba, da bi deci namazale domaćeg pekmeza za užinu u školi.
On nam govori da Srbiji fali osmeha, da je teško stanje. Pa, gospodine Mao ce Tung, čisto da Vam kažem: to znamo oduvek, niste nam otkrili toplu vodu. Ali, čisto da Vas podsetim da u Vaše vreme, a bilo ga je, kreirali ste Vi istoriju itekako ste je kreirali u ovoj državi, beše vreme bez osmeha na licima našeg naroda, beše itekako to vreme kradja, kriminala, tajkuna, i te kakvih tajkuna! Beše to vreme propalih preduzeća, nagomilane administracije, nepostojećeg bankarskog sistema, nerealnih ideja o Kosovu, život nije mogao da funkcioniše, sistema nije ni bilo, izuzev sistema po principu – Take money and run! Bejaše to život, takodje, velikih protesta namučenih i napaćenih gradjana ove države, gde je čovekov život u ovoj državi bio gotovo bezvredan, ljude je „jeo mrak“ u to vaše vreme istorije, ili ste to možda zaboravili.
I sad ste krenuli po državi da ogovarate one koji su i život izgubili radi uspostavljanja demokratije i bilo kakvog sistema u Srbiji, krenuli ste da nalazite ubice novinara, koje su ubijali u baš Vaše vreme ministrovanja medijima, pa kako vas samo nije sramota!?
Istorija Srbije nije počela, gospodine, pre 16 godina!
Otkrili ste da su za lošu karmu Srbije krivi oni koji su pokušali da izgorela sela prvo počiste od pepela, pa onda razgrnu zemljište i pomahnitalo, što brže, postave bar neke temelje demokratije u ovoj državi, da počnu da grade kuću, da ubede svet da Srbija nije crna rupa na mapi sveta, gde sad vi u svojoj predivnoj kadi ležite i banjate se, našli ste njih da optužujete i ogovarate za stvaranje siromaštva, nestajanje osmeha u gradjana, onu svetlu tačku 2000-te, koja je zavrnula rukave i obula čizme da očisti g… koja ste vi i vaši drugari ostavili svuda gde ste mogli. I sad: iju, izvinte, ali vam kanda govna smrde, a vi koristiti Zewa wc papir sa mirisom Deluxe ili Peach! I još imate i primedbe!
Pa nije ništa novo da se u Srbiji teško živi, to smo znali i pre 30 godina. Prethodnih 20 godina i više propadala su preduzeća kao kokice, u vaše vreme gospodine! Stvorili ste iste te tajkune koji ce brzo potom kupiti pola drzave. U vaše vreme nismo mogli ni da se poredimo sa drugim zemljama, ali sada je neko doveo Srbiju, za svega 10 godina, da mogu da se porede, da razgovaraju, da posluju sa drugim uspešnim državama. Došli ste na gotovo, gospodine, pa nije teško sada otkrivati toplu vodu. Što je niste otkrili ranije, gospodine?
A dok ste tovarili svojevremeno i kontaminirali bahato svo plodno zemljište ove države, tada vam je i džamija na Kosovu smetala, dok bi sada malo da je gradite na sred Beograda, pa smo onda još mi mirovnjaci loši ljudi što vas razgoračenih očiju gledamo pitajući zabezeknuto: A di vi terate i šta to, AMAN ZAMAN, radite? Džamija? Beograd na vodi, jaje na oko, pa da izujemo cipele ispred dzamije, dok nas u pet ujutro budi poj sa najvišeg dzamija tornja u Beogradu. Dok drugi svetski gradovi grade i ponose se svojim TV tornjevima, vi ćete da ugasite, i pokupujete medije poput onih malih revolucionarnih lokalnih medija, što behu nekada i čuveni Studio B. Sve pozivajući se na EU propise i iskustva Evrope, a kad ta iskustva treba primeniti na ekologiju, ili decentralizaciju i regionalizaciju onda se vraćate nekim drugim pravilima. Ali studio B vam smeta još odvajkade. Isti onaj koji je Šešelj odmah zauzeo kad je mogao i iste noći prebacio šlihtare od novinara sa RTS da malo na Studiju B vode programe i čitaju vesti.
Podsetiću Vas da ste baš vi lično bili deo istorije nakaradnog Zakona o javnom informisanju, gde prema madjunarodnom komitetu za zaštitu novinara nije postojalo ništa legalno, kako su vas kritkovali tada, urušavajući trunku medijskog svetla koja je donosila nadu i isti taj osmeh na namučeno lice gradjana Srbije. Pa i to je istorija!
Zbog toga Vi, baš Vi, ne možete sebi nikada dozvoliti rečenicu da niste krivi, ako dodje do velikih protesta uskoro, jer gospodine Vulevu, Vi ste jednako krivi kao i sve bivše stranke DOS-a, DS, G17Plusa, DSS, DA, SD, NS, LDP i ko god sve bio tada deo vlasti. Istorija datira u Srbiji mnogo duže od 2000-te godine, gospodine! Nemate pravo da glumite bilo kakvog spasioca u odnosu na sve postojeće i nepostojeće demokratski orjentisane stranke, jer ste vi i vaši drugari jednako, i još više krivi za sve ono što oni nisu uspeli i stigli sve da isprave, a vala debelo i mnogo toga je trebalo ispraviti. Lako je na počišćenom terenu, postavljenim temeljima i skoro izgradjenoj kući birati zavese i reći ovi cimeri mi se ne svidjaju, malo ću počistiti baštu od nekih tamo preostalih žohara zvanih Mišković, Šarić ili kako god, pa tadašnja vlast, čiji ste vi bili deo, je i stvorila te žohare. To je takodje istorija.
I zato zaista želim da verujem u prosvetljenje svake duše na kugli zemaljskoj, pa i vaše. Što vam od srca želim, jer ako su vas izabrali moji sunarodnici, a ja jos uvek ovde negde živim, šta ću, pa ja moram da verujem i želim to. Surova je realnost ponekad. Ali mi nekako nespojivo ide to prosvetljenje sa takvim kultom ličnosti. Nažalost, ali to me više asocira na crkvu,a manje na veru, pa se stoga sve više i više pitam da li je prosvetljenje stiglo ili je samo mrena na očima većine. Možda mi danas nije dan, iako bih rekla da baš jeste, ali se nešto prisetih pokojnog nam Djindjića, pa me tako tišti nešto u duši i toliko grize i vrišti iznutra da sam morala da ponovo pustim glas. Ali, ja idalje verujem![:]